Biološka manipulacija i moralno poboljšanje ljudi

 

U ovom radu će se razmatrati stav Džulijana Savuleskua (Julian Savulescu) po kom je poboljšanje djece genetskom intervencijom naša moralna obaveza. Ukazaćemo na grešku u argumentaciji ove tvrdnje i pokazati da ona ne ide u prilog stanovištu o kome je ovdje riječ. Štaviše, pružajući argument zbog kog bi trebali da prihvatimo poboljšanje genetskom intervencijom, Savulesku istovremeno ukazuje na irelevantnost ovih metoda, što dovodi u pitanje efikasnost i potrebu za njima uopšte, pogotovo kada je u pitanju manipulacija biološkim osnovama zaduženim za moralno ponašanje ljudi.

 

Poboljšanje se može definisati kao proces povećanja fizičkih i kognitivnih kapaciteta kod zdravih ljudi. Ova ideja na prvi pogled nije kontroverzna- poboljšanje se uveliko i odvija na razne načine. Neko unapređuje svoje zdravlje umjerenim treningom, drugi idu na jogu ili koriste određene prirodne dodatke u ishrani i slično. Djeca idu u školu, roditelji ih vaspitavaju na način koji podstiče razvoj društvenosti, saosjećanja, saradnje, a sve to u cilju njihovog boljeg moralnog razvoja. Nazovimo ove metode poboljšanja tradicionalnim.

Suprotno njima, postoje i biotehnološke metode koje uključuju primjenu nekih farmakoloških supstanci, zatim genetsku modifikaciju ili neku direktnu intervenciju na ljudskom tijelu (Savulesku 2007: 224, 225). Kod nas na tržištu postoje određeni dozvoljeni lijekovi za poboljšanje memorije i koncentracije. Kafu i cigarete takođe možemo uvrstiti u poboljšivače koncentracije kod zdravih osoba. Zatim, postoje i određeni lijekovi za poboljšanje raspoloženja. Pretežno su u pitanju antidepresivi koji se uključuju u terapiju oboljelima od depresije, ali kod zdravih ljudi mogu dovesti do povećanja pozitivnog nivoa raspoloženja. Sportisti, takođe, uzimaju određene suplemente kako bi stimulisali svoje fizičke sposobnosti.

Farmaceutska industrija i nauka idu i mnogo dalje ka vještačkom poboljšanju morala kod ljudi. Zamislite da vas kolega na poslu svakodnevno iritira iznošenjem svojih, vama nebitnih i besmislenih, ljubavnih problema. U tom slučaju, izvadite sprej iz džepa koji ubrizgate u nos i odjednom postanete saosjećajni i spremni da čak sa interesovanjem saslušate istu priču po ko zna koji put. Zvuči nevjerovatno, ali takvi sprejevi zaista postoje. Kod nas to još nije rasprostranjeno u praksi, ali u nekim drugim zemljama jeste. Takozvani oksitocin sprej je poznat kao izazivač saosjećajnosti kod ljudi (Rakić, internet). Uz malo truda, moralno se poboljšate i pritom vam kolega nije zagorčao dan. Možemo zamisliti i nešto još radikalnije, tj. par direktnih intervencija na vašem mozgu koje bi dovele do željenog fizičkog, kognitivnog i moralnog poboljšanja. Ili, uzmimo u obzir poboljšanje vaše djece. Svi roditelji (pretpostavimo da svi) žele da njihova djeca steknu osobine koje će biti povoljne za njihov moralni razvoj. Manipulisanjem nad djetetovim genima ili odabir osobina koje želite da se razviju kod njih bi moglo olakšati posao tokom vaspitanja. U krajnjem slučaju, zamislite da možete naručiti bebu sa predispozicijama koje smatrate najbitnijim za njihov budući moralni razvoj (Ejgar1999: 249). Naravno, sve ovo ( barem za sada) ide na neki način u domen naučne fantastike i da ne bi polemisali u tom okviru, pretpostavićemo nešto nama shvatljivije, a to je da bi nauka mogla genetskim modifikovanjem unaprediti predispozicije za moralno ponašanje kod djece. Ovo zvuči ostvarljivo u nekom smislu, jer naučnici danas već raspolažu sa mogućnostima testiranja embriona na određene bolesti, tako da bi se moglo očekivati da će nam u budućnosti bili dostupni genetski testovi koji ukazuju na mogućnost razvoja nekih poremećaja ponašanja kao što su, na primjer, nekontrolisani izlivi bijesa i slično.

Vidmo da nam, za razliku od sporih i nepouzdanih tradicionalnih vaspitnih sredstava, savremena nauka i tehnologija daju moćna sredstva za brže i efikasnije poboljšanje fizičkih, kognitivnih i moralih kapaciteta. Uzimajući u obzir to da naše moralne dispozicije imaju biološku osnovu, razvila su se gledišta po kojima bismo našu djecu mogli moralno poboljšati manipulišući njihovom biološkom osnovom, mijenjajući način na koji su predisponirani da se ponašaju, a samim tim i moralni karakter (Savulesku 2007: 223). Iako veoma primamljiva, ova ideja izaziva mnogobrojne nedoumice i dileme (Haris 2011: 311-315). Međutim, Savulesku u njen prilog navodi tri argumenta: (Savulesku 2007: 228-233)

  • Izabrati protiv poboljšanja je pogrešno
  • Doslednost
  • Ne razlikuje se od lečenja bolesti

Razmatraćemo 2) jer je ključno za našu kritiku.

Na početku rada smo vidjeli da je poboljšanje ljudi tradicionalnim metodama proces koji se svakodnevno odvija i da su te intervencije opšteprihvaćene. Školovanjem djece, učenjem o lijepom ponašanju, njegujući moralne osobine i slično mi mijenjamo i poboljšavamo njihove živote. Da li bi onda trebalo da se zadržimo na ovoj metodi ili da idemo dalje zajedno sa savremenom genetikom ka direktnim intervencijama nad genetskim predispozicijama naše djece? Savulesku smatra da bi suprotno u stvari bilo pogešno (Savulesku 2007: 228) i u 2) iznosi obrazloženje za svoj stav pokazivanjem da nema moralne razlike između intervencija okolinom ili direktnim genetskim intervencijama. Zbog čega bi to bilo tako? Zato što je ishod isti kod obije intervencije. Tačnije, mijenja se naše biološko ustrojstvo u oba slučaja tako da između njih nema bitne moralne razlike. Promjene uslova sredine i rano iskustvo može da izmjeni protein DNK ili da temeljno utiče na biološku strukturu, baš kao i direktne genetske intervencije. Primjer za ovo bi bio eksperiment koji se vršio na pacovima: jedna grupa u eksperimentu je stimulisana uslovima sredine, u vidu prisustva majke i njene njege, dok druga grupa uopšte nije bila pažena. Pacovi iz prve grupe su pokazali promjene u metilaciji DNK, a samim tim i genetske promjene koje su prenosili na generaciju. Smatra se čak i da uticaj uslova u kojima se dijete razvija može temeljno uticati na biološku strukturu. Stres, nedostatak majčinske ljubavi se dovode u vezu sa poremećajem u razvoju moždanog tkiva koji dovodi do kognitivnog, psiholokog, pa čak i imunološkog deficita kasnije u životu (Savulesku 2007: 229).

Vidjeli smo zbog čega Savulesku smatra da moralne razlike između ovih intervencija nema. S obzirom na to, postavlja se pitanje na koji način bi se onda vršila genetska intervencija uopšte, šta ćemo i kako mijenjati, koje osobine unaprijediti? Mijenjanjem načina na koji su djeca predisponirana da se ponašaju možemo poboljšati mogućnost razvoja osobina koje se smatraju vrijednim i dobrim za sve svrhe, pretpostavlja Savulesku (Savulesku 2007: 227). Roditelji bi u ovim slučajevima imali aposlutno pravo da odlučuju o njihovom odabiru, jer oni ionako tokom vaspitanja odlučuju o uslovima koji će stimulisali djetetov adekvatan razvoj (Savulesku 2007: 235). Dakle, vi kao roditelj odlučujete da li ćete kod svoje djece poboljšati i unaprijediti predispoziciju za saosjećanje, društvenost ili neku drugu osobinu koju smatrate vrijednom.

Greška koju Savulesku u 2) ne primjećuje se sastoji u sledećem: možda nema moralne razlike između intervencija sredinom i genetskih intervencija, ali iz toga slijedi zaključak suprotan autorovim namjerama. Ukoliko bi zaista ishod u intervencijama bio isti, a vidimo da jeste, onda se postavlja pitanje: koja je uopšte relevantnost genetske intervencije u ovakvim slučajevima? Da li se ikakvo poboljšanje postiže? To što ćemo unaprijediti predispoziciju djeteta za određenu vrstu ponašanja ne znači apsolutno ništa, s obzirom na to da se ne može izbjeći i intervencija sredinom tokom razvoja koja bi mogla dovesti do ponovne izmjene već modifikovane biološke osnove i ispada da se vrtimo u krug. Kako i na koji način možemo predvidjeti odgovor genetske predispozicije na neizbježan stimulus sredine? Šta znači uopšte poboljšati predispoziciju? Postoje ljudi koji imaju genetske predispozicije za određeni vid ponašanja, ali ga prosto ne razviju ili ne ispoljavaju tokom života. Vidimo da bi se onda ovo poboljšanje genetskom intervencijom moralo vršiti na više nivoa:

1) Direktnom, genetskom intervencijom;

2) Stvaranjem strogo kontrolisanih uslova sredine koji bi odgovarali razvoju poboljšanih osobina;

3) Ponovno popravljanje već modifikovanih osobina u slučaju da ih uticaj sredine opet izmjeni.

Do čega bi ovo dovelo? Do totalno programiranog i vještačkog razvoja djeteta. Otvara se i niz drugih pitanja. Kako ćemo i koliko dugo moći sve to držati pod kontrolom? Prosto ne možemo pobjeći od uticaja sredine koji mogu promijeniti tok razvoja uprkos genetskom poboljšanju. Biološku predispoziciju ćemo modifikovati jednom genetskom intervencijom, ali je neizbježno da bi nas okolina (s obzirom na to da već ima istu moć kao i genetska intervencija) mogla opet modifikovati više puta tokom života. Mijenjanje i poboljšanje same predispozicije ne bi značilo ništa . Vidimo to na primjerima u svakodnevnom životu i nauci. Postoje ljudi koji imaju velike genetske predispozicije za razvoj neke nasledne bolesti, tipa angine pektoris, ali je ne dobiju iz prostog razloga što su vodili život koji nije stimulisao nastanak ove bolesti ili zbog toga što njihova biološka osnova uopšte nije odgovorila na očekivani način. Anksioznost bi takođe bila veoma dobar primjer. Smatra se da postoji genetska osnova ovog poremećaja. Međutim, ono sa čim se povezuje nastanak anksioznosti su stres, nepovoljni životni uslovi, nedostatak ljubavi u djetinjstvu i uopšte stresni i nesigurni razvojni uslovi. Sa druge strane, postoje ljudi koji nemaju genetsku predispoziciju za razvoj anksioznosti, ali je dobiju zbog toga što bi im događaj poput rata, na primjer, mogao izmjeniti biološku strukturu. To što bismo mi modifikovali anksioznu predispoziciju djeteta ne znači da se ona tokom života neće ipak razviti. Isto tako, modifikovanje djetetove predispozicije za sklonost ka laganju, ne može biti garancija da dijete neće postati patološki lažov. Mi smo mnogo češće izloženi stimulusima sredine , a ako bismo svaki put kada nas sredina modifikuje išli na ,,korekcije genetskim putem” mislim da bi to dovelo više do komplikovanog nego srećnog života.

Dakle, ne praveći moralnu i razliku u ishodu između genetskih i intervencija okolinom, Savulesku direktno ukazuje na nepotrebnost genetskih intervencija u ovim slučajevima, a ne na njihovu efikasnost i potrebu. Mijenjanje biološke predispozicije nema jačinu koju Savulesku pretpostavlja, jer je intervencija sredine, koja je po njemu isto efektivna, može opet drugačije modifikovati. S obzirom na to da smo ukazali na grešku i irelevantnost metode na kojoj Savulesku potencira, nema potrebe da razmatramo njegove ostale argumente u prilog moralnom poboljšanju djece genetskim intervencijama.

LITERATURA

 

  • Savulesku, Džulijan (2007), ,,Genetske intervencije i etika poboljšanja ljudskih bića”, u Vojin Rakić, Ivan Mladenović, Rada Drezgić (prir.) Bioetika, Beograd: Službeni glasnik: Institut za filozofiju i društvenu teoriju, str. 223-234.
  • Ejgar, Nikolas (1999), ,,Liberalna eugenika” u Vojin Rakić, Ivan Mladenović, Rada Drezgić (prir.) Bioetika, Beograd: Službeni glasnik: Institut za filozofiju i društvenu teoriju, str. 249-255.
  • Haris, Džon (2011), ,,Moralno poboljšanje i sloboda” u Vojin Rakić, Ivan Mladenović, Rada Drezgić (prir.) Bioetika, Beograd: Službeni glasnik: Institut za filozofiju i društvenu teoriju, str. 307-328.
  • Rakić, Vojin ,, Saosećajnost se ne ubrizgava u nos” ( internet) dostupno na:http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Saosecajnost-se-ne-ubrizgava-u-nos.lt.html, (pristupljeno 8.6.2014)
Share on LinkedIn0Share on Facebook0Tweet about this on Twitter0Share on Google+0Email this to someone