I deo: Meditacije o blistavoj ribi

Kada verujem, ja sam lud.
Kada ne verujem, patim od psihotične depresije.
                                                      – Filip K. Dik

Filip K. Dik je verovatno najuticajniji pisac naučne fantastike u proteklih pola veka. Tokom njegove kratke i blistave karijere, napisao je 121 kratku priču i 45 romana. Za života je ostvario uspeh svojim radom, ali njegov uticaj je stalno eksponencijalno rastao od njegove smrti 1982. Dikova dela će verovatno biti najprepoznatljivija kroz uspešne holivudske adaptacije, preko filmova kao što je Blade Runner (prema romanu “Da li androidi sanjaju elektronske ovce”), Total Recall, Minority Report, A Scanner Darkly i skorašnji The Adjustment Bureau. Pa ipak, samo će nekolicina ljudi Dika smatrati i misliocem. A to je greška.

Dikov život se odavno preselio u legendu, začinjen šarenolikim pričama o ludilu i intoksikacijama. Neki smatraju da ta legenda samo skreće pažnju sa  Dikove književne briljantnosti. Džonatan Letem piše – s pravom, po meni – “Dik nije bio legenda i nije bio lud. On je živeo među nama i bio je genije.” Pa ipak, Dikov život nastavlja da se podosta nameće kada je u pitanju promišljanje njegovog dela.

Ovde sve upućuje na događaj koji Dickheads (Ljubitelji lika i dela Filipa K. Dika, prim. prev.) zovu “zlatna riba”. Dana 20. februara 1974, Dika je silovito pogodilo jedno nesvakidašnje otkrovenje, posle posete zubaru zbog upaljenog umnjaka, gde je primio dozu natrijum tiopentala. Jedna devojka mu je dostavila bočicu Darvon tableta u njegov stan u Fulertonu, Kalif. Imala je na sebi ogrlicu sa medaljonom u obliku zlatne ribe, drevni hrišćanski simbol koji je prisvojio isusovski antiestablišmentski pokret šezdesetih.

 

Taj medaljon, kako tvrdi Dik, počeo je da emituje zlatne svetlosne zrake, a Dik je odjednom iskusio nešto što je nazvao, imajući u vidu Platona, anamneza: prisećanje ili totalni opoziv celokupne sume znanja. Dik je tvrdio da je našao pristup onome što filozofi zovu moć “intelektualne intuicije”: direktna percepcija metafizičke stvarnosti od strane uma, koja se nalazi iza zaklona pojavnosti. Mnogi filozofi, od Kanta pa nadalje, tvrdili su da je takva intelektualna intuicija ljudskim bićima dostupna samo kao lažni opskurantizam, obično u vidu religijskog ili mističnog iskustva, kao što je Svedenborgova vizija anđeoskog mnoštva. Ovo je Kant nazvao jednom ljupkom nemačkom rečju die Schwärmerei, neka vrsta vrcavog entuzijazma, gde je sopstvo doslovno o-duševljeno bogom, o theos. Odsečno odbacujući pažljiva ograničenja i zabrane koje je Kant nametnuo različitim oblastima čistog i praktičnog uma, fenomenima i noumenima, Dik je tvrdio postojanje direktne intuicije od strane konačne prirode, što je on nazivao “istinskom stvarnošću”.

Međutim, epizoda sa zlatnom ribom je bila samo početak. Tokom nekoliko narednih dana i nedelja, Dik je iskusio, i u njima uživao, nekoliko celovečernjih psihodeličnih vizija sa fantazmagoričnim lajtšouom. Te hipnotičke epizode su se povremeno opet javljale, zajedno sa glasovima i proročkim snovima, sve do njegove smrti osam godina kasnije. Mnoge veoma čudne stvari su se dogodile – previše da bi se ovde sve navele – uključujući i glinenu posudu koju je Dik zvao “Ho On”, ili “Oh Ho”, a koja mu je drskim i razdražljivim glasom govorila o raznim dubokim, spiritualnim temama.

E sad, da li je ovo bio samo loš trip na esidu, ili kvalitetan natrijum tiopental? Je l’ Dik stvarno bio odlepio? Je l’ bio psihotičan? Je l’ bio šizofrenik? (Napisao je: “Šizofreničar je skok unapred, koji je omanuo.”) Da li su te vizije bile samo posledice niza moždanih napada, koje neki nazivaju “privremenom epilepsijom”? Da li bi sada mogli da objasnimo i razjasnimo Dikova otkrovenja nekom boljom neuronaučnom pričom o mozgu? Možda. Ali problem je u tome što svako od ovih običnih objašnjenja maši bogatstvo fenomena koji je Dik pokušavao da opiše, i takođe previđa njegova jedinstvena sredstva kojima ih je opisivao.

Činjenica je da je Dik, pošto je iskusio ono što je nazvao “2-3-74” (događaji iz februara i marta te godine), proveo ostatak svog života pokušavajući da razume šta mu se dogodilo. Za Dika, razumevanje znači pisanje. Bolujući od onoga što bismo mogli da nazovemo “hronična hipergrafija”, između 2-3-74 i njegove smrti, Dik je napisao više od 8000 stranica u vezi sa onim što je iskusio. Često bi mu se događalo da piše po celu noć, ispisujući i po 20 stranica bez proreda, sa uskim marginama, u cugu, najčešće pisanih rukom i prepunih neobičnim dijagramima i kriptičnim skicama.

Nedovršena planina papira, prikupljena posthumno u nekih 90 foldera, nazvana je “Egzegeza”. Ove fragmente je prikupio Dikov prijatelj Pol Vilijams, koji su onda čamili u njegovoj garaži u Glen Elenu, Kalifornija, nekoliko narednih godina. Prelepo izdanje izbora iz ovih tekstova, sa zlatnom ribom na naslovnoj strani, konačno je objavljeno krajem 2011. godine, prostirući se na moćnih 950 stranica. Ali, ovo je samo delić celine.

Dik je zapisao: “Moja egzegeza je pokušaj da razumem moje sopstveno razumevanje.” Ova knjiga je veoma čudnovata i ona je produženi čin samo-interpretacije, naizgled beskonačno promišljanje događaja 2-3-74, koje kao da uvek kreće ispočetka. Često dosadna, repetativna i pod uticajem ogromne paranoje, “Egzegeza” takođe poseduje i mnoga poglavlja autentične briljantnosti i poseduje potpuno razoružavajuću iskrenost. Povremeno, kao u gorenavedenom epigrafu, Dik pada u melanholičnu utučenost i očajanje. Ali u drugim momentima, poput Simona Maga, opsedao ga je manični ego u kome se sjedinjavao sa božanskim: “Bio sam u umu boga.”

Kako bi shvatio šta mu se dogodilo tokom 2-3-74, Dik se koristio sredstvima koja su mu bila pri ruci i koja je najviše voleo. Tu je bio komplet od 15 tomova “Enciklopedije Britanike” koji je Dik kupio krajem 1974, i verovatno neprevaziđena “Enciklopedija filozofije” Pola Edvardsa, koja je objavljena u osam tomova 1967, jedna od najbogatijih i najobimnijih filozofskih studija koje su ikada objavljene. Dikovo čitanje je bilo nasumično i eklektično. Doduše, enciklopedije su mu omogućavale neformalnost u rapidnim asocijacijama koje su pružale određenu formalnu i sistematsku koherentnost njegovim raznolikim opsesijama.

Lutajući mnogobrojnim enciklopedijskim odrednicama, Dik je otkrivao veze i korespondencije ideja u svemu. Dotakao se takođe i izvornih tekstova mnogih filozofa i teologa – naročito presokratovaca, Platona, Majster Ekharta, Spinoze, Hegela, Šopenhauera, Marksa, Hajdegera i Hansa Jonasa. Njegove interpretacije su ponekad veoma bizarne, ali su često neodoljive.

Ovo me dovodi do važnog zaključka. Dik je bio u potpunosti autodidakt. Nije izdržao vše od jednog semestra na Berkliju, 1949, krenuvši na i odustavši od predmeta filozofije u razmaku od nekoliko nedelja. Dik je ova predavanja napustio gnušajući se neznanja i netolerantnosti, kada je postavio pitanje svom profesoru u vezi sa verodostojnošću Platonove metafizičke teorije oblika – što je istina koja se Diku pokazala kao takva usled iskustva 2-3-74. Dik očigledno nije obučavan da bude filozof ili teolog – iako mi se taj izraz “obučavan” gadi, jer izjednačava akademike i domaće ljubimce. Dik je bio filozof amater, ili, da pozajmim izraz jednog od urednika “Egzegeze” Erika Dejvisa, on je bio nešto divno: garažni filozof.

Ono što je Diku falilo u smislu akademske i naučne rigidnosti, on je nadoknađivao moćima imaginacije, i bogatim, lateralnim, kumulativnim asocijacijama. Da je više znao, to bi možda dovelo do toga da stvara manje interesantne lance ideja. U kasnijim opaskama u “Egzegezi”, Dik piše: “Ja sam prozni filozof, a ne romanopisac.”  Zanimljivo je da on dodaje sledeće: “U srži mog spisateljstva nije umetnost, već istina.” Čini nam se da se susrećemo sa očiglednim paradoksom, gde se o istini, večitom cilju filozofa, ne sudi kao suprotstavljenoj fikciji, već kao da je i sama delo fikcije. Dik je na fikciju o kojoj je pisao gledao kao na kreativni pokušaj da opiše ono što je opažao kao istinsku stvarnost. On dodaje: “Ja sam u osnovi analitičan, a ne kreativan, moje pisanje je jednostavno kreativan način da se nosim sa analizom.”

II deo: Futuristički gnostik

U prethodnom postu, sagledali smo posledice i moguće filozofske uticaje događaja koji se odigrao u februaru i martu 1974. godine (poznatiji kao 2-3-74) na život i delo Filipa K. Dika, što je period u kome su se doza natrijum tiopentala, medaljon u obliku ribe koji je emitovao svetlost i decenije pisanja proze i kvazi-filozofske aktivnosti spojili u otkrovenje koje je dovelo do 8000 Dikove “Egzegeze”.

Dakle, kakva je priroda prave stvarnosti koju Dik tvrdi da je naslutio tokom svojih psihodeličnih vizija u 2-3-74? Da li je to obično dranje i divljanje, bez ikakve strukture, ili nam ono sugeriše nekakvu tradiciju mišljenja ili verovanja? O ovom potonjem neću diskutovati. Doduše, stvari ovde postaju malo čudnije u inače već čudnom univerzumu, tako da se držite.

Već u prvim redovima “Egzegeze” Dik piše: “Vidimo da se Logos obraća mnogim živim entitetima.” Logos je veoma važan koncept  koji je razbacan po stranicama “Egzegeze”. To je reč iz starogrčkog jezika sa mnogobrojnim značenjima, od kojih jedno zaista jeste i “reč”. Takođe može da znači i govor, razum (na latinskom ratio) ili uzimanje nečega u obzir. Za Heraklita, na koga Dik često referiše, logos je univerzalni zakon koji upravlja kosmosom, koga je većina ljudi nesvesna. Dik je na umu zasigurno imao ovo poslednje značenje, ali – što je važnije – logos se odnosi i na početak Jevanđelja po Jovanu: “U početku beše reč” (logos), gde reč postaje meso otelotvoreno u Hristu.

Ali srž Dikovih vizija nije hrišćanska u tradicionalnom smislu; ona je gnostička: to  je mističko poimanje, u svom najvišem dometu spoj metafizičkog ili nepoznatog Boga koji se može identifikovati sa logosom i koji sa ljudskim bićima može da komunicira u obliku snopa svetlosti, ili, u Dikovom slučaju, halucinatornih vizija.

U “Egzegezi” postoji tenzija između monističkog viđenja kosmosa (gde u univerzumu postoji samo jedna supstanca, što se može videti u Dikovim referencama na Spinozinu ideju Boga kao prirode, ili Vajthedovu ideju stvarnosti kao procesa i Hegelovu dijalektiku gde je “istina Celina”) i dualističkog, to jest gnostičkog, gde postoje dve kosmičke sile koje su u konfliktu, jedna zla i jedna dobra. Onako kako ja gledam na Dika, ovo drugo odnosi pobedu. To znači da je vidljivi svet fenomena grešan i zaista predstavlja neku vrstu zatvorske ćelije, kaveza ili pećine.

Hrišćanstvo, da ne zaboravimo, jeste metafizički monizam, gde je obaveza svakog hrišćanina da voli bilo koji aspekat kreacije – čak i one najgrešnije i najprljavije – zbog toga što su svi oni Božje delo. Zlo nema svoje opredmećenje zato što bi to onda značilo da ga je stvorio Bog, koji je po definiciji dobar. Suprotno ovome, gnosticizam proklamuje radikalni dualizam između lažnog boga koji je stvorio ovaj svet – koji se najčešće naziva “demijurgom” – i pravog boga koji je nepoznat ovom svetu. Ali za gnostika, zlo je opredmećeno i dokaz toga je svet. Postoji priča o jednom radikalnom gnostiku koji je imao običaj da se pere sopstvenom pljuvačkom, kako bi imao što manje kontakta sa kreacijom. Gnosticizam je obožavanje nepoznatog boga od strane onih koji su otuđeni od sveta.

Novina u Dikovom gnosticizmu je što božansko navodno komunicira sa nama putem informacija. Ovo je česta tema kod Dika, i on univerzum vidi kao informaciju, čak i Hrista vidi kao informaciju. Takva informacija ima neku vrstu elektrostatičkog života koji je u vezi sa njegovom teorijom tzv. ortogonalnog vremena. Ovo je zanimljiva ideja vremena, koja je u potpunoj suprotnosti sa standardnom, linearnom koncepcijom, koja seže sve do Aristotela, a po kojoj je vreme sekvenca tačaka trenutka koja se prostire od budućnosti, preko sadašnjosti, do prošlosti. Dik ortogonalno vreme objašnjava kao krug koji sadrži sve, a ne kao liniju čija oba kraja nestaju u beskonačnosti. U jednoj upečatljivoj slici, Dik tvrdi da ortogonalno vreme sadrži “sve što je bilo, kao što brazde na ploči sadrže u sebi i onaj deo muzike koji je već odsviran; one ne nestaju pošto gramofonska igla pređe preko njih.”

To je kao onaj naizgled beskrajni završni akord pesme Bitlsa A day in the life, koji nagomilava sve više i više impulse i muzičke kompleksnosti kako se približava kraju. Drugim rečima, ortogonalno vreme dopušta totalni opoziv.

U svojim najdivljijim trenucima – a da budemo iskreni, oni se javljaju veoma često – Dik objavljuje da će ortogonalno vreme učiniti mogućim povratak zlatnog doba, konkretno doba pre roditeljskog greha. Takođe tvrdi da se u ortogonalnom vremenu budućnost vraća i ispunjava se u sadašnjosti. Ovo je bez sumnje glavni razlog zašto je Dik verovao da njegova proza postaje istina, da se budućnost otkriva u njegovim knjigama. Na primer, ako na trenutak razmislite o tome kako tehnologije zaštite u savremenom svetu svakog dana sve više i više liče na godinu 2055. iz njegovog romana Minority report, možda je Dik u pravu. Možda on jeste ispisivao budućnost.

faceKako se “Egzegeza” približava kraju, Dik počinje da pozajmljuje ideje i da citira “Gnostičku religiju” Hansa Jonasa, divnu knjigu koja se prvi put pojavila na engleskom 1958. Nije teško uvideti kako se Jonasova knjiga Diku obraćala poput one gorepomenute glinene posude. Jonas ukazuje na silinu i upornost – istorijsku kao i konceptualnu – ideje prosvetljenja zracima božanske svetlosti, mističkim gnosis theou (znanje o bogu, gnostička doktrina), direktnim opažanjem božanske stvarnosti. Srž gnosticizma je upravo ovaj neposredni kontakt sa božanskim, koji sam obogotvoruje dušu i dopušta da vidimo podli svet kao ono što on zaista jeste: ništa. U samom srcu gnosticizma, za Jonasa, jeste iskustvo nihilizma, to jest da je svet fenomena ništa i da se pravi svet ne može sagledati fenomenalno, već zahteva božansko prosvetljenje koje je rezervisano samo za nekolicinu, za tajno odabrane.

Dikova “Egzegeza” je neobično moćno i dirljivo redefinisanje gnostičkog pogleda na svet. Ispravno ili pogrešno – a da budemo načisto, ja nisam gnostik – gnosticiziam i dalje predstavlja, po mom sudu, snažno iskušenje koje treba najpre razumeti, pre nego što ga kritikujemo. Dik piše sledeće, a ovakvi pasusi se mogu naći po celoj “Egzegezi”:

navodnizi-za-glifDakle, postoji tajna unutar tajne. Carstvo je tajna (njeno postojanje i njena moć; to što ona vlada) i tajni, ilegalni hrišćani mu se suprotstavljaju. Tako da otkriće tajnih, ilegalnih hrišćana istog trenutka  čini da shvatimo da, ako oni postoje nezakonito, neko zlo koje je snažnije je na vlasti, upravo ovde!

Ova sažeta izjava pruža uvid u politiku Dikovog gnosticizma. Tu je logika veoma bliska formi mističke jeresi potekle od raznih gnostičkih sekti u periodu ranog hrišćanstva, kao što su manihejci i valentinijani, pa sve do katara i strašne “Jeresi Slobodnog duha”, za koju neki istoričari tvrde da je bila nevidljivo carstvo u Evropi tokom XIII i XIV veka.

U suštini ove vere nalazi se negiranje praroditeljskog greha: greh se ne nalazi u nama, već u svetu, koji nije kreacija pravog Boga, već zlog  demijurga, koga sveti Pavle u jednom momentu kvazi-gnostički naziva “Bogom ovog sveta”. Stoga, moramo prozreti zle iluzije ovog sveta, da bismo uvideli pravi svet skrivenog Boga. Svet fenomena je kreacija zlog Boga i njime upravljaju agenti demijurga koje gnostici nazivaju “arhontima”, upravitelji i nadzornici onoga što Dik zloslutno naziva “Carstvom”. Danas ih možemo nazvati velikim korporacijama.

Kada uspemo da identifikujemo prave svetovne izvore greha, kako preporučuju gnostici, onda možemo da otpočnemo sa procesom sjedinjavanja sa božanskim, time što ćemo se odvojiti od sveta fenomena. Na kraju ovog procesa, mi sami postajemo božanski i možemo da odbacimo vladavinu zlog carstva koje upravlja svetom. Ova veza između mističkog iskustva i političke pobune se stalno preporučuje kroz celu “Egzegezu”. To je ideja prema kojoj smo mi robovi Carstva, a svet je zatvor kojeg moramo da se oslobodimo, iz onoga što gnostici nazivaju “bednom ćelijom boga stvoritelja”. To je ono što Dik nazova ZCG, Zatvor od Crnog Gvožđa, gde se na suprotnoj strani nalazi iskupljenje u vidu BPD, Bašte Palminog Drveća.

Primetite naglasak na tajnovitosti. Prva tajna je da svetom upravlja zli suveren ili vladine elite koje zajedno čine neku vrstu tajnog društva. Svet sam po sebi je skup korporacija koje su međusobno povezane novcem i koje služe samo interesima poslovnih lidera i vlasnika deonica. Druga tajna – “tajna unutar tajne” – pripada onoj nekolicini koja je odlučila da proguta crvenu pilulu, koja je poderala veo Maje. Drugim rečima, oni su videli “matriks” – što je aluzija na pop kulturu koja bi mogla da nas odvede do nekih iznenađujućih, čak alarmantnih, savremenih implikacija gnostičkog pogleda na svet.

Tekst: Sajmon Kričli
Prevod: Danilo Lučić
Izvor: opinionator.blogs.nytimes.com

Tekst je originalno objavljen na portalu za književnost i kulturu glif

 

Share on LinkedIn0Share on Facebook0Tweet about this on Twitter0Share on Google+0Email this to someone