Kad pokušavaju da budu mudri, jeza me hvata od njihovih sitnih izreka i istina: u njihovoj mudrosti često ima nekakvog zadaha kao da potiče iz močvara: i doista, čuo sam i žabu kako krekeće iz nje! Spretni su oni, imaju pametne prste: šta traži moja jednostavnost kod njihove mnogostrukosti! Njihovi prsti se razumeju u svako uplitanje niti i vezivanje čvorova i tkanje: tako oni pletu čarape duha!

Oni su dobri časovnici: samo treba voditi računa o tome da se tačno navijaju. Oni onda bez greške pokazuju koji je sat, dižući pri tom skromnu galamu.

Oni rade nalik na mlinove i maljeve: dobacite im samo svoja zrna! – oni već znaju da sitno samelju žito i da ga pretvore u belu prašinu.

Oni jedan drugom dobro motre na prste i ne veruju jedan drugom previše. Dosetljivi u malim lukavstvima, očekuju one čije znanje se kreće na sakatim nogama- čekaju ih poput paukova. Uvek sam ih gledao kako opretno pripravljaju otrov; i uvek su pri tom na prste navlačili staklene rukavice. Umeju i da igraju obeleženim kockama; i zaticao sam ih kako igraju toliko marljivo da su se znojili.

Oni i ja smo uzajamno tuđi, i njihove vrline mi još više vređaju ukus od njihovih laži i obeleženih kocaka. I dok sam stanovao kod njih, stanovao sam iznad njih. Zbog toga su postali kivni na mene. Nisu hteli ni da čuju da neko korača iznad njihovih glava; i zato su stavili drvo i zemlju i đubre između mene i svojih glava. Tako su prigušili odjek mojih koraka: i dosad su me najučeniji najslabije čuli. Stavili su između sebe i mene svi ljudsku laž i slabost: – ‘lažnim tavanom’ nazivaju to u svojim kućama. Ali uprkos tome ja sa svojim mislima koračam iznad njihovih glava; pa čak i kad bih koračao na sopstvenim greškama, još bih bio iznad njih i njihovih glava. Jer ljudi nisu jednaki: tako veli pravda. I što ja želim, oni ne smeju želeti!

Tako je govorio Zaratustra. Fridrih Niče, Tako je govorio Zaratustra, Podgorica, IŠM OKTOIH, 1999. str. 174.

Share on LinkedIn0Share on Facebook0Tweet about this on Twitter0Share on Google+0Email this to someone