Prosvećenost je čovekov izlazak iz maloletnosti za koju je sam kriv. Maloletnost je nesposobnost služenja vlastitim razumom bez nečijeg vođstva. Čovek je sam kriv za ovu maloletnost, ako njen uzrok nije pomanjkanje razuma, nego rešenosti i hrabrosti da se njime služi bez nečijeg vođstva. Sapere aude! Imaj hrabrosti da se služiš vlastitim razumom! Ovo je, dakle, moto prosvećenosti..

..Za ovu prosvećenost ne zahteva se ništa drugo do sloboda i to ona najmanje štetna od svega što se može nazvati slobodom, naime: sloboda javne upotrebe uma u svakom pogledu. Ali, sada čujem povike sa svih strana: ne rezonujte. Oficir kaže: ne rezonujte, već egzercirajte! Poreski službenik: ne rezonujte, nego plaćajte! Sveštenik: Ne rezonujte, nego verujte!

Ovde je svugde prisutno ograničavanje slobode. Koje ograničavanje, međutim, ometa prosvećenost, a koje ne, nego je čak pospešuje? – Ja odgovaram: javna upotreba uma mora u svako doba biti slobodna i samo ona može dovesti do prosvećenosti ljudi; njegova privatna upotreba, međutim, može se ograničiti češće i u znatnoj meri…

Za pojedine poslove, koji zadiru u interese zajednice, neophodan je, međutim, određeni mehanizam, na osnovu kojeg pojedini članovi zajednice treba da se drže samo pasivno, da bi ih, uz postojanje veštačke saglasnosti, vlast usmeravala ka javnim ciljevima ili, da bi ih, barem, odvratila od uništavanja tih ciljeva. Ovde naravno nije dozvoljeno rezonovanje, već se mora biti poslušan.  Ali, ukoliko ovaj deo mašine sebe istovremeno smatra delom cele jedne zajednice, čak delom društva građana sveta, dakle, u svojstvu naučnika, koji se obraća publici putem spisa, tada on može rezonovati, a da zbog toga ne trpe poslovi, koje je postavljen da vrši jednim delom kao pasivni član. Bilo bi krajnje pogubno kad bi oficir, kojem su njegovi pretpostavljeni nešto naredili, u okviru službe naglas pametovao o svrsishodnosti ili korisnosti tog naređenja; on mora da sluša. Ne može mu se, međutim, uskratiti pravo da kao naučnik stavlja primedbe na greške u vojnoj službi i da ih predoči publici, da bi ona donela svoj sud o njima..

Kantovo shvatanje javnosti i privatnosti drugačije je od onog koje imamo danas. Zdravorazumsko je i rekao bih ispravno. Na jednom primeru: Kant će reći da je privatna upotreba uma kada profesor drži kurs svojim studentima na državnom univerzitetu. Ta upotreba je privatna, a ne javna zato što je osnove programa definisao Univerzitetski savet, zato što je profesor to uradio zbog plate. Iako on uči o stvarima koje su od opšteg značaja, on čini privatnu upotrebu svog uma. Javna upotreba će biti onda kada taj isti profesor napiše neku knjigu u kojoj će izneti svoje misli o nekim pitanjima od zajedničkog interesa, pitanjima koja se tiču opšteg dobra, objavi i za to ne dobije nikakve pare (kao što se obično dešava). Smatrao je da je javnu upotreba intelektualnog uma od ključnog značaja za prosvećivanje Evropskih naroda, čak joj je pridavao veći značaj nego direktnoj političkoj borbi za vlast. Smatrao je da će intelektualci koji imaju razvijen um i koji mogu javno da ga upotrebe izneti glavni teret reforme Evropskih društava na kraju 18. veka. Danas to može delovati pomalo naivno, ali je Kant svakom slučaju uticao na intelektualce da se probude i uključe u rasprave.

Ivan Vuković,
Gozba,
6.9.2010.

Share on LinkedIn0Share on Facebook0Tweet about this on Twitter0Share on Google+0Email this to someone