Američka pop-rok-indie pevačica Lana Del Rej nije ličnost koju bismo na prvi pogled povezali sa naukom i filozofijom. Međutim, izgled često vara – ili, pak, ne vara – i brojni naučnici, filozofi i tzv. javni intelektualci bi od nje mogli ponešto da nauče. U junu 2014. godine, u intervjuu magazinu The Fader, g-djica Del Rej je otpisala feminizam kao nezanimljiv i kontrastirala ga sa drugim, zanimljivim temama:

Za mene, postavke feminizma jednostavno nisu interesantni koncepti. Više me zanimaju, znate, SpaceX i Tesla automobili, te da li je pred nama intergalaktička budućnost. Kadgod ljudi pomenu feminizam, prvo pomislim oh Bože, nisam nešto zainteresovana.

Prvo treba napomenuti da je autorka sjajnih albuma kao što su Born to Die, Ultraviolence i skorašnji (2015) Honeymoon, očigledno dobro informisana o nekim od ključnih tehnologija na samom frontu razvoja čovečanstva. Drugo, u nastavku ovog teksta ne želim da ulazim u cepanje dlake na četvoro u pogledu pitanja je li post-post-…- (rekurzivno ponoviti onoliko puta koliko to zahteva dobijanje zvanja u nekom od akademskih bastiona besplodnog levičarenja) feminizam – ili feminizam „trećeg talasa“ – i dalje aktuelan ili predstavlja memu prošlosti i zatucanosti. Za taj sociopolitički momenat oh Bože, nisam nešto zainteresovan.

Međutim, u njenoj okrenutosti ka budućnosti i onome što se može nazvati kosmičkom vizijom bududnosti čovečanstva, Del Rej ispoljava i jasan filozofski stav. I to je daleko, daleko zanimljivije. Nema nijednog jedinog racionalnog razloga koji bi opravdavao posvećivanje veće energije i resursa prošlosti nego budućnosti. Počev od simetrije fizičkih zakona u odnosu na preokretanje strele vremena (zamena t sa –t u svim fundamentalnim dinamičkim jednačinama ne dovodi do drugačijeg ishoda bilo kojeg fizičkog procesa), pa do jednostavnog pragmatičnog uvida da je prošlost zatvorena i iza nas, te da je za našu funkciju korisnosti od značaja jedino ono što se dešava u budućnosti, sve zapravo ukazuje na suprotno. Čak i u istorijskim disciplinama, ključni segment svekolike naučne aktivnosti jeste predviđanje. Međutim, uticaj nauke na javnost toliko je mali, da se već sama ta elementarna metodološka činjenica i dalje često u laičkim krugovima dočekuje sa nevericom i podozrenjem. Uprkos tome što je još 1902. godine veliki pisac i vizionar Herbert Džordž Vels pledirao za uvođenje studija budućnosti u školske kurikulume i akademske institucije, najveći deo te borbe je i dalje pred nama.

Nažalost, mi i dalje imamo i filozofsku i širu kulturnu scenu izrazito okrenutu ka prošlosti i ne samo ravnodušnu – što bi već samo po sebi bilo duboko pogrešno – već i vrlo eksplicitno okrenutu protiv budućnosti i protiv svakog onog ko budućnost smatra zanimljivijom i značajnijom od prošlosti. Od američkih konzervativnih fanatika koji veruju da su “Oci osnivači” po definiciji sve bolje videli i u Ustav mudrije zapisali nego što je to moguće danas (što dovodi do tragikomičnih anahronizama kada se u dokumentu starom 250 godina pokušava naći odgovor na probleme poput antropogenih klimatskih promena ili bezbednog odlaganja dugoživućeg nuklearnog otpada), sve do lokalnih budala koje veruju u bajke o “zlatnim viljuškama na dvoru Nemanjića” (što služi isključivo podgrevanju pogubne etnonacionalističke mitologije), okrenutost ka prošlosti predstavlja opšte mesto najmračnijih i najnazadnijih ideoloških mantri. Prošlost u većini slučajeva predstavlja puki instrument mitologizacije zarad prizemnih i nemoralnih ciljeva, a budućnošću se uglavnom maše samo kao praznom parolom.

Nasuprot tom cirkusu koji ne odlazi, stoji istinska svetlost naučnog metoda. Studije budućnosti predstavljaju komplikovanu mešavinu mnogih specijalizovanih disciplina i tema koje se njima tradicionalno pripisuju: ekonomskih predviđanja, analize rizika, filozofije i sociologije tehnologije, veštačke inteligencije, geoinženjeringa, onoga što se u novije vreme naziva Velika istorija, itd. isl. Metode kako empirijske, tako i teorijske analize se primenjuju, uz sve veću ulogu numeričkih eksperimenata i računarskih simulacija. U izvesnom smislu, studije budućnosti su najbogatija i najadekvatnija oblast za primenjenu matematiku, ali takođe i za primenjenu filozofiju, naročito etiku, epistemologiju i filozofiju tehnologije u najširem smislu. Etička pitanja su najočiglednija i najčešće se nalaze u domenu bioetike: da li je opravdano koristiti savremene i uskoro dostupne biotehnologije zarad radikalnog poboljšanja fizičkih, intelektualnih i moralnih osobina čoveka? Za radikalno produženje ljudskog životnog veka? Da li nas korišćenje biotehnologije radi poboljšanja čoveka vodi u nove društvene probleme i sukobe? Da li je moralno opravdano teraformirati druge planete i učiniti ih boljim ili lošijim kopijama Zemlje? Da li je moralno opravdano – i/ili bezbedno – stvoriti veštačku inteligenciju superiorniju od ljudske?

Postoji, međutim, i niz pitanja koja se odnose na druge filozofske discipline. Ona poput: koliko se možemo pouzdati u ekstrapolacije izvedene iz naših najboljih naučnih teorija kada se radi o “dubokom” vremenu budućnosti? (pretpostavimo da govorimo o dobu, recimo, kada Sunce postane najpre crveni džin, a potom i asimptotski džin i uništi unutrašnje planete Sunčevog sistema, uključujući i Zemlju) Jesu li svi procesi koje istražujemo haotični na dovoljno dugačkim vremenskim skalama? Hoće li razvitak veštačke inteligencije omogućiti mnogo bolje predviđanje budućnosti? Ili simuliranje čitavog ljudskog uma – ili čitave ljudske zajednice – u digitalnom supstratu? Činjenica da su ova i veoma brojna druga slična pitanja najpre postavljena u kontekstu pop-kulture, najčešće naučnofantastične književnosti i filma, ne govori toliko dobro o ovim rekreativnim kontekstima, koliko govori loše o filozofiji i posebnim naukama koje često izbegavaju i da postave ova pitanja, a kamoli da se sistematski i ozbiljno bave odgovaranjem na njih. Tek u poslednjih 20-tak godina se tu situacija donekle poboljšava i počinjemo da u literaturi nailazimo na sistematska istraživanja i simulacije budućih trendova.

Na osnovu čega očekujemo da filozofija igra veliku ulogu u studijama budućnosti? Ima nekoliko odgovora na to pitanje, a počeću sa najopštijim. Filozofija se dobrim delom bavi generalizacijama i to iznad i preko svih onih kojima se bavimo u posebnim naukama. Kao što kaže elementarni primer, kada rešavamo problem kretanja tela koje se kotrlja niz strmu ravan, mi koristimo drugi Njutnov zakon koji kaže da je veza između sile koja deluje na telo i njegovog ubrzanja F = ma; čineći to, mi se bavimo fizikom. Kada, međutim, tvrdimo da je F = ma univerzalni zakon prirode, validan i prediktivan za sve mehaničke pojave, tada se bavimo filozofijom fizike. Ditto za odnos drugih specijalnih nauka prema dovoljno opštim istinama o svetu. Ovo se odnosi, u nešto modifikovanom obliku koji uključuje pragmatičnu metriku, i na tehnologiju i filozofiju tehnologije.

Sad dolazi ključni momenat: šta drugo, ako ne upravo filozofska generalizacija, omogućava posebnim naukama i tehnologijama da se uopšte bave bududnošću? Nije slučaj da one poseduju znanje o budućnosti; koju god teoriju znanja upotrebili, jasno je da se ona ne može odnositi na ne-tautološke iskaze o budućnosti koji su od interesa za nas. (Za razliku od neinteresantnih iskaza tipa “23. novembar 2999. godine je kasniji u odnosu na 22. oktobar 2999.” ili “za pet meseci od danas važiće 1+1=2”, i sl.) Pa šta onda možemo imati? Ono čemu se opravdano možemo nadati uz nekoliko ključnih filozofskih pretpostavki jeste da nazremo oblast – u mnogodimenzionalnom prostoru parametara – u kojoj će se sistem koji nas zanima, bio on astrofizički, klimatološki, industrijski, kulturni, moralni, nalaziti u nekoj budućoj epohi. Za pojedine sisteme, ta oblast je prilično uska i dobro definisana; mi, na primer, sa visokim stepenom pouzdanosti znamo da de Sunce progutati Zemlju kada se, tokom poslednjih faza svoje evolucije približi tzv. vrhu crvenog džina (epohi u kojoj ima najvedi apsolutni sjaj), 7,59 ± 0,05 milijardi godina od sadašnjosti.2 Jedan od razloga zbog kojih smo prilično uvereni u ispravnost tog zaključka jeste činjenica da su Sunce i Sunčev sistem prilično jednostavni sistemi, čiju dinamiku jako dobro razumemo.

Za druge sisteme, naša staklena kugla je mnogo manje pouzdana. Da li će čovečanstvo, na primer, razviti veštačku inteligenciju i zajedno sa drugim inteligentnim vrstama u Galaksiji i superinteligentnim robotima u dalekoj budućnosti stvoriti miroljubivu, anarholiberalnu i hedonističku civilizaciju kao što je Kultura (The Culture) u sjajnim romanima Iaina M. Benksa?3 To svakako nije nemoguće, u smislu da nije u suprotnosti sa prirodnim zakonima i najboljim naučnim teorijama kako ih danas razumemo, ali se ne bi moglo reći ni da je verovatno. (Lično smatram to gotovo idealnom vizijom budućnosti i svakako navijam za Kulturu, iako sam svestan da to ne znači mnogo – sem u smislu da treba da uložim još više napora da sprečim da lične preferencije utiču na procenu verovatnoće!) Dakle, kada se radi o veoma kompleksnim sistemima, poslovično osetljivim na početne uslove i male perturbacije, sa mnogo intencionalnih procesa, predvidljivost veoma brzo postaje slabašna.

Utoliko pre performativnost postaje značajnija. I dalje ne postoji nikakva prepreka da se za poželjnu budućnost borimo, nakon što je osvetlimo i proučimo sa što više različitih strana, izgradimo njen model (po mogućstvu kvantitativni), analiziramo scenarije kroz koje do nje može doći, i tome slično. Nema nikakvog suštinskog problema u tome. Sasvim je druga stvar što se neke simplističke pretpostavke ove vrste koje su do sada korišćene nisu najbolje pokazale; to ni u kom slučaju ne škodi samoj zamisli. Jednu vrstu filozofskih pretpostavki ove vrste gajili su svojevremeno logički pozitivisti, verifikacionisti i drugi zagovornici indukcije kao metode pronalaženja zakona prirode i društva. Oni su svom metodološkom pristupu uvek morali da dodaju pretpostavku kao što je “budućnost će podsećati na prošlost”, da bi induktivna metoda uopšte funkcionisala. Ser Karl Poper je u više svojih knjiga, a posebno u Logici naučnog otkrića, uspešno demolirao tu dogmu. Međutim, njegova epistemološka i istorijska argumentacija (kao i argumenti protiv verifikacionizma koje su vrlo ubedljivo kasnije dali recimo Lakatoš i Laudan) je i danas relativno nepoznata i ignorisana van filozofskih krugova. Tim pre je veći značaj filozofije u interakciji sa naučnicima koji se bave studijama budućnosti.

Međutim, tom se pozitivističkom iskušenju moramo odupreti. Budućnost, gotovo izvesno, neće podsećati na prošlost. A i zašto bi? Van konačnog broja ograničenja koja postavljaju zakoni fizike, realna istorija – i to shvaćena kako u kontekstu promena ljudi i ljudskog društva, tako i sveta oko nas – nije ograničena nikakvim determinizmom. Budućnost je otvorena. (A čak i da na dubokom metafizičkom nivou to nije, još je Kant odlično znao – kao i Epikur pre njega – da je jedino moralno da živimo, govorimo i delamo kao da jeste.) Čak i religijske dogme, barem kad govorimo o monoteističkim religijama nastalim oko Mediterana, utvrđuju da je budućnost, uključujući i Božijim planom utvrđeni kraj istorije, drastično različita od prošlosti. Tu, dakle, ne bi trebalo da bude ičeg spornog – no zapravo je i dalje strahovito sporno u mnogim krugovima koji se oslanjaju na naivnu vrstu induktivizma i gradualizma za svoj legitimitet. Uzmimo na primer raspravu o evolutivnim korenima ljudskog ponašanja, kojom se bave pristalice i protivnici evolucione psihologije i sociobiologije. U kojoj god meri ljudsko ponašanje bilo ograničeno ili uslovljeno našom evolucijom, to pitanje ima sasvim različit status kada se primeni na prošlost, nego na budućnost. U dosadašnjoj istoriji ljudske vrste, takvi uticaji su svakako postojali, mada se možemo sporiti o njihovom relativnom značaju. Međutim, obzirom da je čovek sve više i više, sa modernom medicinom, a posebno sa biotehnologijom, promenio biološki kontekst svog postojanja i sve više ulazi u postbiološku epohu, pitanja vezana za sociobiologiju i evolucionu psihologiju će u budućnosti sve više gubiti na značaju. Na kraju krajeva, u svetu u kome će roditelji biti u mogućnosti da po narudžbini odrede i fizički i mentalni sklop budućeg deteta (ili još radikalnije, u kome će se ljudi upload-ovati u virtualnu realnost), uvidi koje može da pruži evoluciona psihologija biće aktuelni i korisni taman toliko koliko je današnjim ljudima korisna veština građenja zigurata ili tehnika izrade kožnih oklopa. I to je slučaj sa ogromnom većinom problema koji se tiču kompleksnih, evoluirajućih sistema. Budućnost neće podsećati na prošlost.

Ovom opštem razmatranju se, nažalost, mora dodati i specifičan lokalni „kolorit“. U srpskoj javnosti se još od kraja 1980-tih, a naročito od zloglasne komunističke 8. sednice, neprekidno provlači, promoviše i sistematski forsira nakaradni, ponekad i kriminalni kult prošlosti, bilo da je u pitanju nebulozni vinčanski neolit, ili višekratno prekrečeno, ulepšano i pozlaćeno doba Nemanjića, ili 1389., ili 1804., ili 1815., ili 1878., ili 1903., ili 1912., ili 1914., ili 1918., i tako dalje, sve do 1999., ili 2000., ili 2003. Ova poslednja navedena godina odista je paradigmatična u tom smislu, jer označava nasilni odlazak poslednjeg – ako ne i jedinog, barem u kontekstu čitavog prethodnog veka – političkog lidera koji je iskreno bio okrenut ka budućnosti. (I samim tim, u kontekstu ovog teksta, i nije mogao drugačije proći, na veliku tragediju svih ljudi na ovim prostorima.) U nas su u javnosti glasni i preglasni istoričari i „istoričari“ (i kafanski i univerzitetski, ako tu uopšte više ima razlike) – a kako stojimo sa futurolozima i stručnjacima za studije budućnosti? Ako ozbiljni epistemološki argumenti Popera i njegovih sledbenika u post-pozitivističkoj epistemologiji nisu u Srbiji dospeli ni do najuticajnijih javnih intelektualaca, koji i dalje nesmetano zamlaćuju publiku preko medija svojim induktivnim, istoricističkim i pogrešnim zaključivanjem, teško da možemo očekivati bolje od prosečnog građanina-birača-konzumenta žute štampe zaluđenog kozacima, Putinom, Suhojima, Šojguom, Mašama, medvedima, armatama i ostalim idolatrijama kompulsivno-dirilične rusofilne turbofolk propagande.

Konačno, vratimo se Lani Del Rej. Pravi orijentir u odnosu na koji možemo da ocenimo veličinu njenog iskoraka iz uobičajene kolotečine pomodnih i pseudo-problema u svet problema i mema koje su, ako ništa drugo, bar osveženje od svakodnevne politikantske i kvazikulturne mučnine – i mogu vrlo lako predstavljati jedinu pravu nadu za opstanak čovečanstva – jeste ono protiv čega se izjasnila. Kada sagledamo bespuća u koja vodi post-post-…postmodernizam, uključujući novokomponovani feminizam „trećeg talasa“ o kome govori Del Rej, sa svim svojim idiotskim trigger warnings-ima, mikroagresijama, cenzurom “Velikog Getsbija” ili “Gospođe Dalovej” zbog mogućeg nanošenja duševnog bola, paradoksalnom podrškom najbrutalnijem patrijarhatu samo ako je u islamskim zemljama, budalastim kritikama na račun ženskih karaktera u video igrama, i svim ostalim ludorijama i parafernalijama politički korektnog ekstremizma, onda je okrenuti glavu na drugu stranu i zanimati se za istraživanje svemira i ekološki prihvatljive električne automobile ne samo osvežavajući iskorak, već i jedini moralno ispravan izbor. Ne postoje dva odgovora na pitanje da li smo moralno obavezni da svoju energiju i vreme investiramo u prošlost i cenzuru umetničkih dela ili u budućnost, održivi razvoj i naseljavanje svemira. Ko to ne uviđa, ima ozbiljan problem sa sopstvenim moralom i savešću, mada izvesno nije usamljen, nažalost.

1 http://www.thefader.com/2014/06/04/cover-story-lana-del-rey-is-anyone-she-wants-to-be.

2 Videti proračune u Schröder, K.-P. & Connon Smith, R. 2008, “Distant future of the Sun and Earth revisited,” Monthly Notices of the Royal Astronomical Society 386, 155-163. Naravno, ovaj zaključak se može pokazati pogrešnim – recimo ako ljudi, postljudi ili neka napredna civilizacija iz drugog planetskog sistema u međuvremenu promeni orbitu Zemlje ili je na neki drugi način spase od uništenja. Studije bududnosti se, između ostalog, bave ovom suštinskom razlikom između „prirodnih“ i intencionalnih procesa.

3 Npr. Banks, I. M. 1987, Consider Phlebas (Orbit, London); 2000, Look to Windward (Orbit, London); 2008, Matter (Orbit, London).

Share on LinkedIn32Share on Facebook0Tweet about this on Twitter0Share on Google+0Email this to someone