Prodali smo sve naše nade,
i ovo nebo što nam ostade
je samo traka platna,
nemamo više ljubavi nit pravde,
i sva milost nam je strana,
i sad tako nemi i slepi hodamo kroz mrak,
dok u nama jedino tinja sivi strah.

Dubok je ponor u koji smo pali,
niko od nas mu ne vidi kraj.
Hteli smo nebo al smo se pokajali
kad shvatismo da to nije raj.
Tada se setismo onog jednog Boga
i padosmo na kolena da molimo za spas.

Pogledaj nas, o veliki Bože,
otkopasmo ti stare oltare,
otkopasmo čak i srca nasa iz dubine bluda.
Ali on nam osta nem
jer medju nama niko više nije ni čist ni svet
i pognute glave krenusmo kroz noć jer put je dugačak a čeka nas grob.

 

Ne mogu tačno ukazati na osobu ili događaj koji su me inspirisalo. Osećam kao da je prisutna neka seta, tuga i da je to sve. To je ono što me pokreće kada pišem.

 

Share on LinkedIn0Share on Facebook0Tweet about this on Twitter0Share on Google+0Email this to someone