Kao što je Dejvid Hjum odavno uočio, ljudi teže da pronalaze kauzalna objašnjenja i tamo gde ih nema, gde to traženje nema smisla, ili pak možda i ima smisla, ali analiza cene i benefita potrage za takvim objašnjenjem ukazuje da je “skuplja dara nego mera”. U većini svakodnevnih konteksta to ne igra neku veliku ulogu, ali nas kod retkih događaja sa jako velikim posledicama može navesti na krivi trag. Takvi događaji su ono što je Nasim Taleb već u naslovu svoje slavne knjige[1] nazvao crnim labudovima: stvarima koje su toliko retke da izmiču uobičajenim statističkim analizama, ali imaju dramatične posledice po svet i naše okruženje. Kao primeri se obično navode događaji sa ogromnim negativnim posledicama: velike prirodne katastrofe poput snažnih zemljotresa, velikih vulkanskih erupcija ili cunamija poput onog u Indijskom okeanu 2004. godine, ili pak globalne ekonomske krize poput onih iz 1929. ili 2008. godine. Međutim, Talebova teorija crnih labudova se itekako odnosi i na – može se argumentovano tvrditi još ređe – događaje sa ogromnim pozitivnim posledicama, one za koje je niko drugi do Džon R. R. Tolkin smislio naziv eukatastrofe.[2] Tolkin je, kao što možemo pretpostaviti, mislio na dramatične srećne preokrete u književnoj (ili filmskoj) radnji, ali bismo isti termin mogli da upotrebimo i za naučne revolucije – dramatične preokrete i naglo uvećanje naših saznanja o svetu u vrlo kratkom roku. Dakle, ako je Talebova osnovna teza tačna, onda je i u nastupanju eukatastrofičnih naučnih revolucija znatno manja uloga kauzalno objašnjivih pomaka u, recimo, eksperimentalnim metodama ili personalnih kvaliteta velikih naučnih revolucionara; umesto toga, značajna uloga pripada slučajnosti ili, kako bismo u kontekstu eukatastrofa rekli, sreći.
Američka pop-rok-indie pevačica Lana Del Rej nije ličnost koju bismo na prvi pogled povezali sa naukom i filozofijom. Međutim, izgled često vara – ili, pak, ne vara – i brojni naučnici, filozofi i tzv. javni intelektualci bi od nje mogli ponešto da nauče. U junu 2014. godine, u intervjuu magazinu The Fader, g-djica Del Rej je otpisala feminizam kao nezanimljiv i kontrastirala ga sa drugim, zanimljivim temama:
Ovaj članak je deo publikacije: “Opšta teorija žirafa i drugi eseji”
Update: U izdanju Heliksa objavljena je zbirka kritičkih eseja o nauci “Opšta teorija žirafa”
Objektivne teškoće i subjektivne slabosti bila je jedna od omiljenih mantri nekadašnjih komunističkih rukovodilaca kadgod je trebalo objasniti bilo kakav neuspeh ili problem. Čak i rogobatna priroda totalitarnog žargona iz tog doba jure ne uspeva da u potpunosti poništi montipajtonovsku provokaciju sadržanu u ovoj sintagmi – šta su subjektivne slabosti znamo (korumpirani direktori, preko veze zaposleni rođaci, radnici koji kradu toalet-papir iz firme itd.), ali šta bi mogle biti objektivne teškoće? Pošto mantru ionako ne koristimo kad cveta hiljadu cvetova, sunce-sija-a-vetar-ćarlija, nego baš onda kad se nalazimo u teškoćama, čemu onda služi taj atribut objektivne? Iako se u originalnom dinosaurovskom kontekstu suvišno razmišljanje nikako nije ohrabrivalo (naprotiv!), mi se danas možemo osetiti isprovocirani da to s objektivnim teškoćama ispitamo u kreativnom i kritičkom okruženju kakvo je naučno.
Hemijski element sa atomskim brojem 31 zvanično je 1875. godine otkrio francuski hemičar Pol Emil Lekok de Boabodran i to najpre spektroskopskom analizom primesa unutar u prirodi relativno čestog minerala sfalerita, a zatim i direktnom elektrolizom baze koja ga sadrži. Dobio je ime po starom nazivu za Francusku – Galija – na oduševljenje tadašnje, dominantno nacionalističke, francuske i evropske javnosti (njegov prvi sused po atomskom broju i današnji blizak rođak po primeni u svetu poluprovodničke elektronike, germanijum, izolovan je desetak godina kasnije, 1886, naravno u Nemačkoj).
© 2024 MOM filozofija — Powered by WordPress
Theme by Anders Noren — Up ↑
