Kao što je Dejvid Hjum odavno uočio, ljudi teže da pronalaze kauzalna objašnjenja i tamo gde ih nema, gde to traženje nema smisla, ili pak možda i ima smisla, ali analiza cene i benefita potrage za takvim objašnjenjem ukazuje da je “skuplja dara nego mera”. U većini svakodnevnih konteksta to ne igra neku veliku ulogu, ali nas kod retkih događaja sa jako velikim posledicama može navesti na krivi trag. Takvi događaji su ono što je Nasim Taleb već u naslovu svoje slavne knjige[1] nazvao crnim labudovima: stvarima koje su toliko retke da izmiču uobičajenim statističkim analizama, ali imaju dramatične posledice po svet i naše okruženje. Kao primeri se obično navode događaji sa ogromnim negativnim posledicama: velike prirodne katastrofe poput snažnih zemljotresa, velikih vulkanskih erupcija ili cunamija poput onog u Indijskom okeanu 2004. godine, ili pak globalne ekonomske krize poput onih iz 1929. ili 2008. godine. Međutim, Talebova teorija crnih labudova se itekako odnosi i na – može se argumentovano tvrditi još ređe – događaje sa ogromnim pozitivnim posledicama, one za koje je niko drugi do Džon R. R. Tolkin smislio naziv eukatastrofe.[2] Tolkin je, kao što možemo pretpostaviti, mislio na dramatične srećne preokrete u književnoj (ili filmskoj) radnji, ali bismo isti termin mogli da upotrebimo i za naučne revolucije – dramatične preokrete i naglo uvećanje naših saznanja o svetu u vrlo kratkom roku. Dakle, ako je Talebova osnovna teza tačna, onda je i u nastupanju eukatastrofičnih naučnih revolucija znatno manja uloga kauzalno objašnjivih pomaka u, recimo, eksperimentalnim metodama ili personalnih kvaliteta velikih naučnih revolucionara; umesto toga, značajna uloga pripada slučajnosti ili, kako bismo u kontekstu eukatastrofa rekli, sreći.
© 2024 MOM filozofija — Powered by WordPress
Theme by Anders Noren — Up ↑
