Internet je jedinstveno okruzenje, omogućava nam naizgled neograničeno mnogo, a pritom se od nas zauzvrat ne očekuje ništa. Često smo na mreži, a pri tome uglavnom ne razmišljamo mnogo o tome kako utiča na nas ili o mogućim posledicama nasih postupaka.
Read more on Lajkovao sam tekst, moram li ga i pročitati? Ostaviću komentar…..
Gledala/o si filmove poput Terminatora i Matriksa, ali da li se ikada zapitaš šta bi se desilo da zaista postoje svesni roboti? Šta ako bi i ljudi mogli da postanu poput Robokapa i imaju pojačane fizičke karakteristike?
Zamisli da medicina može da ti omogući poboljšanje u kognitivnom i moralnom smislu, ili mogućnost da „dizajniraš“ svoje dete.
Paradoks vere, verovati u nemoguće, pobediti boga svojom nemoći sve su to zanimljive sintagme, ali kako ih razumeti? Zašto Kjerkegor tvrdi da je razumeo Hegela, ali da ne uspeva razumeti Avrama?.
Prodali smo sve naše nade,
i ovo nebo što nam ostade
je samo traka platna,
nemamo više ljubavi nit pravde,
i sva milost nam je strana,
i sad tako nemi i slepi hodamo kroz mrak,
dok u nama jedino tinja sivi strah.
Plakao sam, plakao sam krv. Konačno se budim iz horora sećanja, gustih crnih uspomena koje mi migolje uz noge, grizu i grebu svoj put do srca. A tamo ga teraju da brže kuca i boli. Dok je teški dim punio moja pluća, pomislih možda sam sve to i zaslužio. Flaša starog konjaka odavno je ležala na podu prazna i mrtva, ćutala je kao i sve oko mene. Bio sam prepušten milosti vriska u mojoj glavi, ali on je samo postajao snažniji i polako ispunjavao celo moje telo. Mrak i neizdrživa tišina i u njoj neizdrživ bol u meni. Da li se ovako osećaju mrtvi pomislih, ali tu misao naglo prekide kašalj koji je dugo i snažno cepao tišinu. Na dlanu mi ostaše kapljice krvi. Bilo je i vreme da se đavolice pokažu obično ih ne čekam ovako dugo.Ali onda se desi nešto čudno, one, one mi zapevaše lepu pesmu, mirnu pesmu. I baš tada sam znao da ma koliko sam napaćen i mrtav.. i lud – ipak nisam sam, imam ove kapljice krvi koje pevaju i krhotine volje što ostaše posle dugih godina poraza i spreman sam za još jednu tuču sa životom. Ustajem naglo dok još želim, dok još mogu, dok još traje to što lepi ovog slomljenog čoveka.To je bila greška jer me naglo prekida bol i vrti mi se u glavi jako, ali ako sada odustanem poješće me strah. Moram dalje, moram po cenu svega.Kaput visi na zidu, odavno je tu, neupotrebljen. “Vreme nam je za još jednu avanturu druže” , govorim i brzo ga oblačim, uskačem u cipele i krećem u mrak. Veliki strašni svet i kiša pada, kapljice mi zapljuskuju lice dok se teturam mokrom ulicom, volim vas kapljice zaista vas volim.Odavno nisam bio napolju. Sve je tako mirno i sivo, doduše valja priznati da je tamna noć i da niko pri čistoj svesti i ne izlazi sada. Jedino vidite one mlade pune života kako se vraćaju, deca bludne noći koja traže sklonište u miru svojih domova. Ovaj put ni njih nema. Kiša ih je oterala, volim te kišo, volim da budem sam. Koračam pomalo nesigurno, pomalo pijan i pomalo srećan. Odavno se nisam osećao ovako. Deda me je nekad vodio za ruku po kiši, išli smo tako smejući se ničemu, jednostavno smo se smejali. Njega odavno nema da mi pokaže put, nema ni glupavog smeha. Nastavljam jer ovoga puta znam gde idem, ovoga puta znam šta mi je činiti. Ne krećem u neki veliki pohod. Moja avantura za mnoge je verovatno beznačajna, ali za mene, za mene ova noć predstavlja sve. Sve što sam propustio, sve što sam mogao učiniti boljim. Ne verujem da je moguće, ali me tračak nade tera da idem dalje.Čudna je to stvar, nada nas opseda kao stara ljubavnica. Daje nam laži često, laži koje pijemo kao najbolje vino i kao svaki dobar pijanac tražimo još. Molim se ipak tom bogu kojeg ne znam da mi usliši samo ovo. Onda ću svojim putem u san, san i smrt ako postoji razlika između ta dva. Put koji treba da pređem zapravo i nije dug ali meni se čini kao najduža staza ikad. Dani, godine, vekovi prolaze, sve je prošlo, čitava večnost. Samo ja stojim pod ovim tmurnim nebom i kisnem. No, ukaza mi se cilj. Nisam se skamenio na kiši, to je dobro znati. Moj cilj je neugledna telefonska govornica, jedina govornica za koju znam. Prilazim joj i polako ulazim sa strahopoštovanjem kao u hram, kao u carske odaje. Ulazim tako zato što znam da je ovo verovatno moja poslednja šansa , moja poslednja šansa da postanem čovek. Okrećem broj polako, taj broj koji nikada neću zaboraviti. Zvoni jednom, dvaput, milion puta zvoni i ostaje tišina koja me plaši. Tišina koja me izjeda i nestrpljenje i strah i bol i nervoza. Želi da me ovako slabog pregazi i uništi. Zvoni večno i već kad pomislih da je svaki napor bio uzalud začuh usnuli glas. Najslađi i najlepši usnuli glas koji je ikada postojao. Začuh njen glas i osetih sve ono što odavno nisam. Padoh na kolena, tiho progovorih oprosti. Zaplakah dok sam to govorio i suze mi polako padaše na pod kap po kap.
Pre nekoliko nedelja sam u gradskom prevozu načuo razgovor jedne devojke sa prijateljem, dogovarali su se o mestu gde će se sastati. U jednom trenutku izrekla je rečenicu po kojoj ovaj tekst nosi naziv – “Ne filozofiraj”. Time je htela da prekine svaku raspravu i produžetak pregovora o mestu sastanka. To je bila moja inspiracija da napišem ovaj tekst.
Problemi sa kojima se suočavamo danas često nas navode da dajemo trenutna rešenja, a to otvara put novim problemima. U vidu imam specifičan problem koji je zapravo vrlo čest i rasprostranjen – a to je ljudski stav prema greškama. Ovaj stav potencijalno uzrokuje mnogo drugih problema (bar se meni to dešavalo).
© 2024 MOM filozofija — Powered by WordPress
Theme by Anders Noren — Up ↑
