Sizif je junak iz grčke mitologije najpoznatiji po svojoj kazni da gura ogromnu kamenu gromadu uzbrdo. Svaki put kad bi stigao do vrha, kamen bi se skotrljao u podnožje brda i bio bi ponovo na početku. Bogovi su mu odredili tu kaznu jer su smatrali da je besmislen rad najgora kazna za smrtnike. Postavlja se pitanje da li je moguće da Sizif ipak bude srećan?
Ima već duže vreme od kako sam prestao da gledam televizor i čitam novine. Razlog tome je građanski bunt na ovaj disfunkcionalni sistem u kojem sam trenutno zatočenik. Krenuo sam da se ‘mentalno čistim’, kritikom svakog pojedinačnog segmenta ovog našeg društva koji nažalost ne valja. Ono što sam shvatio, nisu problem političke partije koje se iz decenije u deceniju smenjuju, problem je samo državno uređenje koje je nasleđe komunizma.
Da bi razumeli Kjerkegora neophodno je da se osvrnemo na njegov život. Može se reći da su postojali određeni događaji u Kjerkegorovom životu koji su uticali na njegovo stvaralaštvo, mada to ne znači nužno da bez njih ne bi bilo Kjerkegorove filozofije.
Prenosimo Elvi bloga i pitanja na koja i mi tražimo odgovor:
Koji deo preovladava u tebi? Emocionalni ili racionalni? Da li si još jedan od onih koji je kul i koji ne oseća, koji se ne plaši, koji gazi sve pred sobom?
Prodali smo sve naše nade,
i ovo nebo što nam ostade
je samo traka platna,
nemamo više ljubavi nit pravde,
i sva milost nam je strana,
i sad tako nemi i slepi hodamo kroz mrak,
dok u nama jedino tinja sivi strah.
Plakao sam, plakao sam krv. Konačno se budim iz horora sećanja, gustih crnih uspomena koje mi migolje uz noge, grizu i grebu svoj put do srca. A tamo ga teraju da brže kuca i boli. Dok je teški dim punio moja pluća, pomislih možda sam sve to i zaslužio. Flaša starog konjaka odavno je ležala na podu prazna i mrtva, ćutala je kao i sve oko mene. Bio sam prepušten milosti vriska u mojoj glavi, ali on je samo postajao snažniji i polako ispunjavao celo moje telo. Mrak i neizdrživa tišina i u njoj neizdrživ bol u meni. Da li se ovako osećaju mrtvi pomislih, ali tu misao naglo prekide kašalj koji je dugo i snažno cepao tišinu. Na dlanu mi ostaše kapljice krvi. Bilo je i vreme da se đavolice pokažu obično ih ne čekam ovako dugo.Ali onda se desi nešto čudno, one, one mi zapevaše lepu pesmu, mirnu pesmu. I baš tada sam znao da ma koliko sam napaćen i mrtav.. i lud – ipak nisam sam, imam ove kapljice krvi koje pevaju i krhotine volje što ostaše posle dugih godina poraza i spreman sam za još jednu tuču sa životom. Ustajem naglo dok još želim, dok još mogu, dok još traje to što lepi ovog slomljenog čoveka.To je bila greška jer me naglo prekida bol i vrti mi se u glavi jako, ali ako sada odustanem poješće me strah. Moram dalje, moram po cenu svega.Kaput visi na zidu, odavno je tu, neupotrebljen. “Vreme nam je za još jednu avanturu druže” , govorim i brzo ga oblačim, uskačem u cipele i krećem u mrak. Veliki strašni svet i kiša pada, kapljice mi zapljuskuju lice dok se teturam mokrom ulicom, volim vas kapljice zaista vas volim.Odavno nisam bio napolju. Sve je tako mirno i sivo, doduše valja priznati da je tamna noć i da niko pri čistoj svesti i ne izlazi sada. Jedino vidite one mlade pune života kako se vraćaju, deca bludne noći koja traže sklonište u miru svojih domova. Ovaj put ni njih nema. Kiša ih je oterala, volim te kišo, volim da budem sam. Koračam pomalo nesigurno, pomalo pijan i pomalo srećan. Odavno se nisam osećao ovako. Deda me je nekad vodio za ruku po kiši, išli smo tako smejući se ničemu, jednostavno smo se smejali. Njega odavno nema da mi pokaže put, nema ni glupavog smeha. Nastavljam jer ovoga puta znam gde idem, ovoga puta znam šta mi je činiti. Ne krećem u neki veliki pohod. Moja avantura za mnoge je verovatno beznačajna, ali za mene, za mene ova noć predstavlja sve. Sve što sam propustio, sve što sam mogao učiniti boljim. Ne verujem da je moguće, ali me tračak nade tera da idem dalje.Čudna je to stvar, nada nas opseda kao stara ljubavnica. Daje nam laži često, laži koje pijemo kao najbolje vino i kao svaki dobar pijanac tražimo još. Molim se ipak tom bogu kojeg ne znam da mi usliši samo ovo. Onda ću svojim putem u san, san i smrt ako postoji razlika između ta dva. Put koji treba da pređem zapravo i nije dug ali meni se čini kao najduža staza ikad. Dani, godine, vekovi prolaze, sve je prošlo, čitava večnost. Samo ja stojim pod ovim tmurnim nebom i kisnem. No, ukaza mi se cilj. Nisam se skamenio na kiši, to je dobro znati. Moj cilj je neugledna telefonska govornica, jedina govornica za koju znam. Prilazim joj i polako ulazim sa strahopoštovanjem kao u hram, kao u carske odaje. Ulazim tako zato što znam da je ovo verovatno moja poslednja šansa , moja poslednja šansa da postanem čovek. Okrećem broj polako, taj broj koji nikada neću zaboraviti. Zvoni jednom, dvaput, milion puta zvoni i ostaje tišina koja me plaši. Tišina koja me izjeda i nestrpljenje i strah i bol i nervoza. Želi da me ovako slabog pregazi i uništi. Zvoni večno i već kad pomislih da je svaki napor bio uzalud začuh usnuli glas. Najslađi i najlepši usnuli glas koji je ikada postojao. Začuh njen glas i osetih sve ono što odavno nisam. Padoh na kolena, tiho progovorih oprosti. Zaplakah dok sam to govorio i suze mi polako padaše na pod kap po kap.
Na trgu se skupilo dosta sveta, i svi su pokušavali da saznaju šta je bilo sa Sokratom. Mislili su da će, kad dođu na trg, čuti već jedni od drugih šta se desilo. Međutim, niko nije imao informaciju, ni pouzdanu ni nepouzdanu. Na kraju su odlučili da odu u atinski sud.
© 2024 MOM filozofija — Powered by WordPress
Theme by Anders Noren — Up ↑
