Knjiga američkog paleontologa i evolucioniste Dejvida Raupa (1933-2015) Izumiranje: loši geni ili loša sreća? bavi se pre svega mini-revolucijom do koje je došlo u geo-naukama, a posledično i u teoriji evolucije tokom 1980-tih godina kada je doktrina gradualizma, koja je vladala tokom oko 150 godina od doba Čarlsa Lajela, zamenjena novom paradigmom koja se često naziva neokatastrofičkom. Oznaka se najčešće primenjuje na epizode masovnih izumiranja koje su desetkovale žive vrste na našoj planeti barem pet puta u poslednjih pola milijarde godina i kada je u geološki i biološki veoma kratkim periodima vremena dolazilo do dramatičnih promena fizičkih uslova i nestanka čitavih flora i fauna. Medijski najpoznatije je izumiranje na kraju krede i početku paleogena, pre 65 miliona godina, kada su izumrli dinosaurusi, ali i mnogi drugi taksoni poput amonitnih školjki. Raup koristi primer ovog izumiranja – za koje danas znamo da je uzrokovano sudarom Zemlje sa asteroidom koji je stvorio više od 200 kilometara veliki krater Ćikšulub na dnu Meksičkog zaliva – da ilustruje revolucionarnu prirodu našeg novog razumevanja istorije naše planete i njene biosfere.
U okviru projekta “Pravo na umetnost 2015.” održana je premijera predstave Hegel i duga lista prevara. Učestvovale su osobe sa invaliditetom, ali i ostali umetnici i aktivisti.
„Das Wahre ist das Ganze“ je jedan od osnovnih Hegelovih postulata. Istinito je za njega ono što je celo, potpuno. Ako je nešto celo, ono onda nema nikakav manjak, stoga ni za čim i ne žudi. Mirno je u svojoj na(r)cističkoj postavci, drugi mu ne trebaju, ka njima ne istupa. Teži održanju, a ne promeni. Zatvara se. Drži se čvrsto izvesnosti, onoga što je predvidljivo. Klasifikuje, definiše, identifikuje. Onda može i da manipuliše, određuje, ograničava, zaključava, zabranjuje. Održava svoj mali uređeni svet, bez obzira na žrtve. Telesne matrice su jedno od osnovnih njegovih oruđa. Matrica tela osobe sa invaliditetom „podrazumeva manjak određenih funkcija“, stoga se unapred te funkcije subjektu X otpisuju. Ono što celovitost ne podnosi je upravo ideja „manjka“. To je podseća na svoj sopstveni manjak, koji bi idejom o celini želela da ukine, pa stoga ukida razne mogućnosti osobi sa invaliditetom. Tako zatvara svoj krugu u kome manjka (u svojoj matrici) nema. Ali, nema ni života. On se izgubio u ideji o celini, u onome „Ganze“.
Isti podaci mogu podržati više teorija. Kako biramo između teorija?
dr Miljana Milojević
Milica Simić
Đorđe Cvetković
dr. Miljana Milojević
dr Miljana Milojević
Ivan Komarov
© 2024 MOM filozofija — Powered by WordPress
Theme by Anders Noren — Up ↑
