Kako razlikujemo nauku od onoga što nauka nije?
Kvadro detektor (Quadro Tracker) je plastična kutija sa antenom koja se pojavila u prodaji. Navodno može da detektuje bilo šta: drogu, oružje, golf loptice. Pojedine državne agencije su potrošile 8000 dolara za kupovinu ovog uređaja.
Bandwagon effect ili oslanjanje na većinu je psihološko-kulturološki fenomen.
Srećemo ga svakodnevno u društvu, a uz pomoć medija ovaj efekat dostiže globalne razmere. Naime stopa prihvatanja nekog verovanja, mode, trenda, ideja, idola, predsedničkog kandidata, raste na osnovu toga što drugi koji su uglavnom u većini prihvatili to verovanje ili trend. Ljudi olako formiraju svoja verovanja kada su u pitanju društveni fenomeni. Ukoliko se u kratkom vremenskom periodu formira grupa ljudi koja prati određeni modni trend, velika je verovatnoća da će se još pojedinaca “pridružiti paradi”.
Theoria (doiserbia) – stručni časopis
FIlozofija i društvo – časopis za filozofiju i društvenu teoriju youtube
Centar za bioetičke studije facebook, youtube
Filozofija mitrovačkih gimnazijalaca – učenički eseji
U svakom zaključivanju polazimo od nekih iskaza (koji se nazivaju premise), da bismo postupkom zaključivanja došli do novih. Međutim, postoji tip argumenta u kojem zaključak nije nužna posledica polaznih pretpostavki (premisa), i otuda naziv “ne sledi”.
Rečju pareidolia (od grčkih reči para – umesto i eidolon – slika, oblik) se opisuje ljudska tendencija da se nasumične ili besmislene informacije tokom opažanja povezuju i tretiraju kao nešto smisleno.
Read more on Hakovanje mozga: Pareidolia – kada vidimo ono čega nema…
Inspirisani uspešnim Američkim podkastom SGU – donosimo igru kojom zabavljaju svoje slušaoce. Potrebno je da među naučnim činjenicama prepoznate fikciju.
Dakle, 2 istine, 1 laž. Koja je laž?
1. Slušanje Mocarta doprinelo je smanjenju broja napada kod epileptičnih pacijenata.
Ovaj tekst orignalno je objavljen kao uvodnik uredništva časopisa “Filozofski pogledi” Olivere Z. Mijušković
Svakodnevno se susrećemo sa stavom koji obeshrabruje – „ovde nema kulturnih sadžaja“. Da li je tako? Da li je iko pokrenuo pitanje razumevanja i prepoznavanja?
U poslednje dve godine sam odgledala zaista reprezentativne izložbe u Beogradu, počev od izložbe Vlade Veličkovića u Galeriji SANU pre dve godine, preko izložbe skulptura Mija Mijuškovića posvećenih Milutinu Milankoviću u Nacionalnoj galeriji iste godine, do izložbe Ljube Popovića u “Pariskom krugu” pre godinu dana. Takođe, bila je aktuelna i izložba Olje Ivanjicki u galeriji „Progres“, potom Voje Stanića u Galeriji SANU. Galerija Hexalab ima iza sebe zaista reprezentativnu seriju izlagača. Neki mladi i zaista vredni umetnici sa kojima imam čast da sarađujem su izlagali više puta kod nas i u inostranstvu počev od vredne i talentovane Gale Čaki, do mladog i upornog i nadasve talentovanog Nikole Radosavljevića koji se našao među „zlatnim umetnicima“ ove godine u Pragu, do kaligrafkinje Silvane Ručnov. Imali smo privilegiju da gledamo grafike Henrija Mura u samom centru grada, platna Mondrijana, Tjepola, Rubensa, potom smo gledali sjajne izložbe u New Moment-u (Quatro Gatos, American Pop Art) i brojne druge… Držaću se likovne i srodnih umetnosti. Moja koleginica Vesna Maričić, neumorno prati pozorišne i filmske festivale i piše o njima. Iz čiste ljubavi i entuzijazma.
Read more on Prenosimo – Da li ima dovoljno kulture i nauke oko nas?…
Plakao sam, plakao sam krv. Konačno se budim iz horora sećanja, gustih crnih uspomena koje mi migolje uz noge, grizu i grebu svoj put do srca. A tamo ga teraju da brže kuca i boli. Dok je teški dim punio moja pluća, pomislih možda sam sve to i zaslužio. Flaša starog konjaka odavno je ležala na podu prazna i mrtva, ćutala je kao i sve oko mene. Bio sam prepušten milosti vriska u mojoj glavi, ali on je samo postajao snažniji i polako ispunjavao celo moje telo. Mrak i neizdrživa tišina i u njoj neizdrživ bol u meni. Da li se ovako osećaju mrtvi pomislih, ali tu misao naglo prekide kašalj koji je dugo i snažno cepao tišinu. Na dlanu mi ostaše kapljice krvi. Bilo je i vreme da se đavolice pokažu obično ih ne čekam ovako dugo.Ali onda se desi nešto čudno, one, one mi zapevaše lepu pesmu, mirnu pesmu. I baš tada sam znao da ma koliko sam napaćen i mrtav.. i lud – ipak nisam sam, imam ove kapljice krvi koje pevaju i krhotine volje što ostaše posle dugih godina poraza i spreman sam za još jednu tuču sa životom. Ustajem naglo dok još želim, dok još mogu, dok još traje to što lepi ovog slomljenog čoveka.To je bila greška jer me naglo prekida bol i vrti mi se u glavi jako, ali ako sada odustanem poješće me strah. Moram dalje, moram po cenu svega.Kaput visi na zidu, odavno je tu, neupotrebljen. “Vreme nam je za još jednu avanturu druže” , govorim i brzo ga oblačim, uskačem u cipele i krećem u mrak. Veliki strašni svet i kiša pada, kapljice mi zapljuskuju lice dok se teturam mokrom ulicom, volim vas kapljice zaista vas volim.Odavno nisam bio napolju. Sve je tako mirno i sivo, doduše valja priznati da je tamna noć i da niko pri čistoj svesti i ne izlazi sada. Jedino vidite one mlade pune života kako se vraćaju, deca bludne noći koja traže sklonište u miru svojih domova. Ovaj put ni njih nema. Kiša ih je oterala, volim te kišo, volim da budem sam. Koračam pomalo nesigurno, pomalo pijan i pomalo srećan. Odavno se nisam osećao ovako. Deda me je nekad vodio za ruku po kiši, išli smo tako smejući se ničemu, jednostavno smo se smejali. Njega odavno nema da mi pokaže put, nema ni glupavog smeha. Nastavljam jer ovoga puta znam gde idem, ovoga puta znam šta mi je činiti. Ne krećem u neki veliki pohod. Moja avantura za mnoge je verovatno beznačajna, ali za mene, za mene ova noć predstavlja sve. Sve što sam propustio, sve što sam mogao učiniti boljim. Ne verujem da je moguće, ali me tračak nade tera da idem dalje.Čudna je to stvar, nada nas opseda kao stara ljubavnica. Daje nam laži često, laži koje pijemo kao najbolje vino i kao svaki dobar pijanac tražimo još. Molim se ipak tom bogu kojeg ne znam da mi usliši samo ovo. Onda ću svojim putem u san, san i smrt ako postoji razlika između ta dva. Put koji treba da pređem zapravo i nije dug ali meni se čini kao najduža staza ikad. Dani, godine, vekovi prolaze, sve je prošlo, čitava večnost. Samo ja stojim pod ovim tmurnim nebom i kisnem. No, ukaza mi se cilj. Nisam se skamenio na kiši, to je dobro znati. Moj cilj je neugledna telefonska govornica, jedina govornica za koju znam. Prilazim joj i polako ulazim sa strahopoštovanjem kao u hram, kao u carske odaje. Ulazim tako zato što znam da je ovo verovatno moja poslednja šansa , moja poslednja šansa da postanem čovek. Okrećem broj polako, taj broj koji nikada neću zaboraviti. Zvoni jednom, dvaput, milion puta zvoni i ostaje tišina koja me plaši. Tišina koja me izjeda i nestrpljenje i strah i bol i nervoza. Želi da me ovako slabog pregazi i uništi. Zvoni večno i već kad pomislih da je svaki napor bio uzalud začuh usnuli glas. Najslađi i najlepši usnuli glas koji je ikada postojao. Začuh njen glas i osetih sve ono što odavno nisam. Padoh na kolena, tiho progovorih oprosti. Zaplakah dok sam to govorio i suze mi polako padaše na pod kap po kap.
© 2025 MOM filozofija — Powered by WordPress
Theme by Anders Noren — Up ↑