(seminarski rad) Kvajnova teza o dve dogme empirizma i mogući prigovori

Kvajnova teza o dve dogme empirizma i mogući prigovori

Uvod

Cilj ovog rada će biti razmatranje Kvajnove teze o dve dogme zastupljene u empirizmu. Prva je podela sudova na analitičke i sintetičke, a druga redukcionizam. Kao prvo, nastojaću da (uz izvesne interpretacije) pružim sliku Kvajnovog traganja za pojmom analitičnosti, počevši od njegovog razmatranja do tada zastupljenih definicija analitičnosti i problema sa kojima su se ove definicije susretale. Potom ću izneti Kvajnove zaključke o nemogućnosti distinkcije između analitičkog i sintetičkog i pokazati na koji način on pokazuje da prihvatanje ove lažne distinkcije vodi u drugu dogmu. U drugom delu rada ću razmotriti neke od mogućih prigovora Kvajnovoj tezi i nastojaću da pružim odgovor na neke od njih. Moja osnovna namera je razmatranje Kvajnove teze u nešto širem kontekstu, kako bih razjasnila neke od eventualnih nedoumica i razmotrila njene konsekvence u odnosu na filozofiju i nauku.

Najpre bi trebalo objasniti Kvajnovu motivaciju za ovakav projekat. On ne želi da odbaci empirizam u potpunosti, već da ispravi česte greške, kako bi zapravo učvrstio empirističku poziciju. Njegov empirizam će u velikoj meri biti sličan koherentizmu, a krajnji cilj će biti približavanje pragmatizmu. S druge strane, njegov cilj je i uklanjanje zamišljene granice između spekulativne metafizike i prirodne nauke[1]. Iako (kao što je već rečeno) njegova prvobitna motivacija nije bila da u potpunosti odbaci distinkciju između analitičkog i sintetičkog, već da objasni gde su njegovi prethodnici pogrešili, na kraju će doći do zaključka da nije moguća ovakva distinkcija. Odnosno, svaki pokušaj definisanja analitičnosti ostaje neuspešan. Da bi definicija bila uspešna, potrebno je s jedne strane izbeći cirkularnost. S druge strane, potrebno je da u definiensu stoji barem jedan pojam jasniji od onoga u definiendumu. U narednom poglavlju ćemo videti da Kvajn uočava da sve prethodne definicije analitičnosti sadrže određenu dozu cirkularnosti. Odnosno, koliko god daleko da idemo u potrazi za pojmom pomoću kojeg ćemo definisati analitičnost, doći ćemo do situacije u kojoj taj pojam neće biti jasniji od problematičnog pojma analitičnosti. Štaviše, neki od tih pojmova se uopšte ni neće moći definisati bez pozivanja na analitičnost, koja je ono što tek treba definisati.

Traganje za analitičnošću

Kvajn najpre govori o pretečama distinkcije između analitičkog i sintetičkog, za koje smatra da se mogu naći još kod Lajbnica i Hjuma. Kada Lajbnic govori o istinama razuma, koje su istinite u svim mogućim svetovima, on pod tim podrazumeva sve istine koje ni u kom slučaju ne bi mogle biti lažne, što se može shvatiti kao preteča analitičnosti. Moglo bi se reći da su analitički iskazi oni čije poricanje nužno vodi u protivrečnost, ali ni sam pojam protivrečnosti nije mnogo jasniji od pojma analitičnosti. Hjumova distinkcija između ideja i činjenica nije ništa drugo do nagoveštaj podele analitičko–sintetičko.[2]

Kant analitičke iskaze definiše kao one u kojima je predikat već sadržan u subjektu.[3] U izvesnom smislu je kod njega zastupljen Lajbnicov uticaj, jer se ovakvi iskazi ne bi mogli negirati. Međutim, Beker, pozivajući se na Dejvida Pita, uviđa da je čak i u ovakvim situacijama negacija moguća. Uzmimo za primer iskaz: ’Trenutni kralj Francuske je muško’. Subjekat kralj u sebi sadrži predikat „biti muško” (jer je kralj po svojoj definiciji muški monarh), ali, tvrdi Beker, nije nužno da ovaj iskaz bude istinit[4]. Međutim, to nije ono što Kvajn zamera Kantu. Njegova glavna primedba je ta da analitički iskazi, shvaćeni na kantovski način, mogu biti samo subjekat – predikat oblika. Čak i tada u nekim situacijama Kantova defincija analitičnosti ne bi morala da važi, jer to da li je subjekat sadržan u predikatu bi potencijalno moglo da varira u zavisnosti od našeg znanja. S druge strane, sam pojam sadržanosti je metaforički i kako bi se razumelo šta Kant tačno ima na umu, bilo bi bolje shvatiti da je neki iskaz analitički onda kada je istinit na osnovu značenja i nezavisno od činjenica[5]. U svakom jeziku je istinitost onoga što se tvrdi povezana sa značenjem termina koje koristimo i zato Kvajn odlučuje da ispita sam pojam značenja.

Frege uviđa da uviđa problematičnost pojma „sadržanost” i tvrdi da su analitički iskazi istiniti samo na osnovu značenja upotrebljenih reči. Kant je mogao da objasni zbog čega je iskaz ’Nijedan neoženjen čovek nije oženjen’ analitički, ali to nije mogao da kaže za iskaz ’Nijedan momak nije oženjen.’. Frege ovo rešava uvođenjem sinonimnosti i tvrdi da su i iskazi drugog tipa takođe analitički, a da se mogu pretvoriti u iskaze prvog tipa tako što ćemo neki njihov deo zameniti sa sinonimom.[6] U datom primeru bismo reč „momak“ zamenili sa „neoženjen čovek“. I Kvajn navodi da je Frege u svom čuvenom primeru sa „zvezdom večernjačom”, odnosno „ zvezdom zornjačom”, uočio da dva termina mogu referirati na istu stvar, a da pritom imaju različito značenje (ili konkretnije drugačiji smisao). Za Fregea smisao predstavlja subjektivnu izvesnost, sa čime se Kvajn ne bi složio zbog toga što smatra da svi analitički iskazi zahtevaju intersubjektivno slaganje. Odnosno, da bi iskaz bio analitički potrebno je da se svako ko govori određeni jezik (odnosno pravilno upotrebljava termine) i nalazi se u određenoj situaciji, složi oko njega. Ipak, uprkos ovom neslaganju, Kvajn priznaje da je Frege u pravu u pogledu toga da se značenje ne sme poistovetiti sa imenovanjem[7].

Baš kao i Frege, Kvajn razlikuje dve klase analitičkih iskaza. Prvi su oni čija istinitost proizilazi iz njihove logičke forme. Uzmimo za primer već navedeni iskaz:

„Nijedan neoženjen čovek nije oženjen”

U ovom iskazu imamo kvantifikator (nijedan), negaciju ispred reči oženjen i veznik (nije) i na osnovu njih je navedeni iskaz istinit, jer oni čine strukturu njegove logičke forme.[8] Drugačije bi se ovaj iskaz mogao zapisati kao: „ Nijedan ┐P nije P.”, pri čemu P označava svojstvo „biti oženjen.” Ni Frege ni Kvajn ne bi osporili analitičnost ovakvih iskaza.

Međutim, kao što smo videli, postoje i iskazi koji, za razliku od prethodnog, ne sadrže negaciju, ali se intuitivno čine kao analitički. Na to se odnosi drugi primer:

„Nijedan momak nije oženjen.”

Ovakve iskaze Kvajn svrstava u drugu grupu analitičkih iskaza i ostaje da se proveri na koji način su analitički.[9] Navedeni iskaz bi se mogao formulisati i kao: ’Nijedan Q nije P’, iz čega se jasno vidi da nema istu logičku formu kao prethodni, te da se ne bi mogao svrstati u klasu logički istinitih iskaza. Već smo videli da bi Frege ovaj problem rešio uvođenjem sinonimnosti, tako što bi Q definisao kao sinonim za ┐P i da bi se na taj način bi se iskazi druge klase sveli na iskaze prve. Kvajn ovo rešenje odbacuje, tvrdeći da pojam sinonimnosti nije jasniji od pojma analitičnosti. Mi se legitimno možemo zapitati šta uopšte znači to da dva termina imaju isto značenje. Kako su ovi iskazi analitički, samim tim nije ni analitičnost još uvek određena.[10]

U ostatku ovog poglavlja Kvajn razmatra Karnapovo rešenje analitičnosti. Karnap smatra da se analitičnost može objasniti pozivanjem na deskripciju stanja, što podrazumeva dodeljivanje istinosnih vrednosti atomskim (prostim) jezičkim izrazima. Više atomskih izraza čine složeni jezički iskaz, koji je analitičan ukoliko je istinit za sve deskripcije-stanja. Međutim, Kvajn ni ovo rešenje ne nalazi odgovarajućim, jer smatra da ono važi samo za one jezike u kojima ne postoje nelogički sinonimi, kao što su „biti momak” i „biti neoženjen”. U našem jeziku to nije slučaj i samim tim ni ovo određenje analitičnosti nije adekvatno. [11]

Kvajn dalje razmatra pokušaje da se analitički iskazi druge klase svedu na prvu uvođenjem definicija.[12] Ono što će, međutim, pokazati je da se i definicije takođe svode na sinonimnost, za koju, pak, ne pružaju adekvatno objašnjenje, te je i pojam analitičnosti ponovo sveden na podjednako nejasan pojam. Kvajn govori o tri vrste definicija. Najpre imamo filološke, odnosno leksikografske.[13] Međutim, kada leksikograf sastavlja rečnik i u njega uvrstava definicije, on samo empirijski beleži načine na koje se pojedini termini koriste u jeziku.[14] U našem govoru se neki termini P i Q pojavljuju u istom kontekstu i sa istim značenjem i to je ono što se ovim tipom definicija potvrđuje. Međutim, ove definicije samo beleže postojeću „govornu” sinonimnost, ali je ne objašnjavaju, pa, kao takve, nisu adekvatne.[15]

Drugi tip predstavljaju filozofske, tj. eksplikativne definicije. U ovom slučaju nije reč o tome da se pronađe neki konkretan sinonim za određeni termin, već izraz/rečenica, koja će vršiti funkciju sinonima[16]. Međutim, sve logičke veze, na osnovu kojih se u ovakvim definicijama uspostavlja sinonimnost, su takođe stvar upotrebe. Odnosno, ni ovaj tip defincija ne pruža zadovoljavajuće objašnjenje pojma sinonimnosti, pa se i ove suštinski ne razlikuju od leksikografskih, barem kada je ovaj problem u pitanju.[17]

Treća opcija su takozvane konvencionalne definicije, u kojima se sinonimnost uspostavlja uvođenjem nekog novog termina kao sinonima za definiens. Ovo uvođenje je stvar odluke, odnosno dogovora. Međutim, ova grupa pokazuje samo toliko da sinonimnost u pojedinim slučajevima može biti namerno i planski stvorena, ali i dalje ne razjašnjava sam pojam sinonimnosti. Pored toga, ovakve definicije su daleko manje zastupljene u odnosu na leksikografske i eksplikativne.[18]

Kvajn uočava da se pozivanjem na definicije ne rešava problem sinonimnosti, zbog čega odlučuje da se ovom tematikom pozabavi na drugačiji način, odnosno razmatranjem mogućnosti uzajamne zamene. Reč je o tome da su dva pojma sinonimna ukoliko se u svim kontekstima mogu uzajamno menjati, a da se pri tome ne promeni istinitosna vrednost. Treba napomenuti da je ovde reč o kognitivnoj, a ne o psihološkoj ili pesničkoj istovetnosti, za koje Kvajn smatra da, striktno govoreći, ne postoje[19]. Kako bi razjasnili o čemu je ovde reč, okrenućemo situaciju i pretpostaviti postojanje analitičnosti, kako bismo mogli da postavimo uslove pod kojima su dva termina kognitivno sinonimna. Koristićemo poznati primer i reći:

„Svi i jedino momci su neoženjeni ljudi”,

pri čemu će ovo „svi i jedino” predstavljati neku vrstu ograničenja. Ovaj iskaz je analitičan i objašnjava kognitivnu sinonimnost. Ipak, Kvajnov cilj je da analitičnost definiše pomoću kognitivne sinonimnosti, a ne obrnuto, pa zbog toga pretpostavljanje analitičnosti i nije najbolje rešenje.[20] Zato razmatra sledeći iskaz:

„Nužno su svi i samo momci momci.”

Nema sumnje u pogledu toga da je ovaj iskaz analitičan, a ukoliko je uzajamna zamena termina „biti momak” i „biti neoženjen” bez promene istinosne vrednosti moguća, onda bi trebalo da je i sledeći iskaz analitičan:

„Nužno su svi i samo momci neoženjeni ljudi.”[21]

Ono ključno u ovom iskazu je prilog „nužno”, koji je u jeziku formulisan tako da se primenjuje isključivo na analitičke iskaze. Cilj ovog priloga je da ograniči mogućnost zamene, odnosno, on je uveden da do zamene ne bi dolazilo tamo gde ne treba. Kvajn pretpostavlja da ovaj prilog ima smisla i pokušava da preciznije odredi jezik u kojem je moguća uzajamna zamena termina bez promene istinosne vrednosti. Kako bi se razjasnilo o čemu je reč, biće potrebno napraviti razliku između intenzionalnih i ekstenzionalnih konteksta. Pod intenzionalnim se podrazumeva onaj kontekst u kojem ovakva zamena nije moguća, dok je u ekstenzionalnom moguća. Dva predikata se međusobno mogu zameniti ukoliko su istinita za iste predmete, ali Kvajn uočava da ova ekstenzivna podudarnost ne mora biti zasnovana na značenju, već može biti i na slučajnim stanjima stvari.[22] Bića sa srcem imaju istu referenciju kao i bića i sa bubrezima, ali to nije zbog toga što „imati srce” i „imati bubrege” poseduju isto značenje, već zbog toga što je u aktuelnom svetu takvo činjenično stanje.[23] Ne postoji garancija da nije isti slučaj i sa terminima „biti momak” i „biti neoženjen”, kao i sa bilo kojim drugima za koje se čini da je ovaj tip zamene moguć. Dakle, čak i ako pretpostavimo isključivo ekstenzionalan jezik, ekstenzionalna podudarnost ne bi mogla da bude garant kognitivne sinonimnosti, pomoću koje bismo mogli definisati analitičnost.[24]

Zbog toga Kvajn odustaje od sinonimnosti i problemu analitičnosti iznova pristupa na drugačiji način, pozivanjem na semantička pravila. Ideja je da se pretpostavi postojanje nekog veštačkog jezika u kojem postoje pravila na osnovu kojih je neki iskaz analitičan.[25] Dakle, iskaz X je analitičan za jezik Y ako i samo ako su sva ta pravila ispoštovana, odnosno ako X zadovoljava zadate uslove. Problem koji se ovde javlja je taj što se u samim pravilima javlja izraz „analitičan za”, koji nije razjašnjen, jer ni pojam analitičnosti nije razjašnjen.[26] S druge strane, možemo pretpostaviti da postoje pravila na osnovu kojih je iskaz X istinit u jeziku Y, čime se izbegava upotreba nejasnog pojma analitičnosti. U tom slučaju bi se moglo reći da je neki iskaz analitičan ukoliko je istinit na osnovu semantičkog pravila. Međutim, javlja se problem u razgraničenju toga šta neko semantičko pravilo jeste, jer ne može svaki iskaz, kojim se tvrdi da je neki skup iskaza istinit, da bude semantičko pravilo.[27] Kvajn napominje još i da postoje semantička pravila koja se tiču prevođenja veštačkog jezika na običan, pri čemu bi iskaz nekog veštačkog jezika bio analitičan ukoliko je njegov prevod na govorni jezik analitičan. Ipak, to nimalo ne doprinosi shvatanju pojma analitičnosti. Dalje, on uočava da postoje dve komponente na osnovu kojih je neki iskaz istinit i to čini koristeći se sledećim primerom:

„Brut je ubio Cezara.”

Prva komponenta je značenjska i tiče se samog značenja termina „ubio je”. Odnosno, da ovaj termin ima drugačije značenje, iskaz ne bi bio tačan. Druga komponenta je činjenička i ona se odnosi na postojeće stanje stvari. Iskaz ne bi bio tačan da je bio drugačiji istorijski sled.

Na kraju ovog poglavlja Kvajn zaključuje da još uvek nije uspostavljena jasna distinkcija između analitičkog i sintetičkog.[28] Beker ovde skreće pažnju na to da ovo Kvajnovo zapažanje ne treba interpretirati kao tvrdnju da je analitičnost nemoguća. Sve što Kvajn tvrdi je da ona do sada nije objašnjena, iz čega ne treba zaključiti da ne postoji način da se to učini[29].

Dogma redukcionizma i holizam kao rešenje

U sledećem poglavlju Kvajn pokušava da razjasni pojam analitičnosti, pozivanjem na verifikacionizam. Prema ovoj teoriji, analitički iskaz se definiše kao granični slučaj koji se potvrđuje pod bilo kojim uslovima, a sinonimni su oni iskazi koji se verifikuju u istim empirijskim okolnostima. Odnosno, njihova sinonimnost počiva na sličnosti njihovih metoda verifikacije. [30] Ovde je legitimno zapitati se šta zapravo te metode jesu. Mogli bismo ih definisati kao relacije neposrednog odnošenja, što zapravo podrazumeva redukcionizam, odnosno drugu dogmu empirizma. Redukcionizam nalaže da je svaki smisao iskaz moguće prevesti u (istinit ili lažan) iskaz o neposrednom iskustvu. Kvajn smatra da treba odbaciti onaj redukcionizam, koji nalaže da prosuđujemo pojedinačne termine i umesto toga uzima u razmatranje onaj vid redukcionizma koji se bavi celim iskazima i njihovom zasnovanošću na čulnim iskustvima. Dakle, predmet neke verifikacije su iskazi, a ne termini. Da bi sve to bilo moguće, potrebno je da postoji jezik čulnih podataka, na koji će se svi ostali iskazi prevoditi.[31]

Karnap je pokušao da stvori takav jezik, ali neuspešno, smatra Kvajn, jer nije uspeo da pokaže na koji način bi se iskazi mogli prevesti. Zato se, umesto ovakvog radikalnog redukcionizma, javlja umerena varijanta, prema kojoj se istinitost svodi na analitičnost, a činjeničnost na sintetičnost. Ovakvo shvatanje je usko povezano sa distinkcijom analitičkog i sintetičkog i zbog toga su, na neki način, obe dogme zapravo jedna ista.[32] O čemu je ovde reč? Naime, uvideli smo da su i značenjska i činjenička komponenta nužne da bi neki iskaz smatrali istinitim, a da bismo zaista bili empiristi, činjenička komponenta mora da bude svedena na iskaze o čulnim datostima. Ovo učenje o dve komponente pojedinačnih iskaza je ono što dovodi do nedoumica, pa i apsurda, smatra Kvajn. Umesto toga, fokus bi trebalo da bude na nauci i njenoj zavisnosti od jezika i iskustva, tako što bi se svaki pojedinačni iskaz mogao da potvrđuje isključivo u okviru teorije, a teorije isključivo u okviru sveukupnog naučnog sistema.[33]

Kvajnov zaključak je da je sve vezano za sistem u kojem radimo i da bismo procenili neke iskaze, potrebno je da to činimo unutar sistema. Kako je nauka jedan od sistema, preispitivanje jednih iskaza povlači preispitivanje ostalih, koji su sa njima logički povezani, a i sama logika je deo celokupnog sistema. Ovo je Kvajnova holistička teza. Kako je svaki sistem podložan menjanju, tako je moguće i da bilo koji iskaz bude istinit (tj. ukoliko se izvrše odgovarajuće promene). Iz istih razloga je i svaki iskaz podložan reviziji. Fizičke objekte i apstraktne matematičke entitete treba shvatiti kao postulate na kojima se ovaj sistem zasniva.[34]

Mogući prigovori i konsekvence Kvajnove teze

Treba ipak imati na umu da Kvajnov zaključak (da je svaki iskaz podložan reviziji) ne povlači nužno da se analitičnost kao takva treba odbaciti. Neko bi mogao da analitički iskaz definiše ne kao iskaz u potpunosti imun na sve izmene, već kao onaj iskaz koji je imun samo na određene izmene, tj. one koje se ne tiču značenja. Beker zapaža da ovo rešenje ipak nije ni u jednom aspektu bolje od prethodnih, jer u njemu i dalje figurira problematičan pojam značenja, koji Kvajn sve vreme nastoji da izbegne. Iz tog razloga deluje da nam opet preti cirkularnost – odnosno da će se analitičnost iznova objašnjavati pozivanjem na značenje[35].

Već smo videli na koji način Kvajn uvodi holizam kao način da se empirizam oslobodi dogmi[36]. Takvo rešenje pretpostavlja da filozofija figurira kao jedan deo celokpunog (naučnog) saznanja. Sledeći prigovor će se upravo odnositi na ovako shvaćeno jedinstvo nauke i filozofije. Džefri Hanter uočava da postoji velika razlika između onoga čime se bave filozofi s jedne strane i teoretičari prirodnih nauka s druge. On priznaje značaj filozofskih ideja za naučna dostignuća i kao primer navodi Hjumov i Mahov uticaj na Ajnštajnovu teoriju relativiteta, ali takođe zapaža i da naučnici i filozofi u praksi rade sasvim drugačije stvari.[37] On ne elaborira dalje ovo stanovište, ali je izvesno da holizam vidi kao pogrešan opis naučne i filozofske delatnosti zbog njihovih međusobnih razlika. Ipak, da li je ovo zaista napad na holizam? Distinkcija između nauke i filozofije koju Hanter navodi je opravdana, ali to ne mora da bude pretnja za holizam, jer se njime ni ne tvrdi da su filozofija i prirodna nauka jedno isto. Holistička teza samo upućuje na njihovu međuzavisnost. Mnogi primeri iz filozofije nauke bi ovo potvrdili. Razmotrimo Koareovo viđenje uticaja filozofije na naučnu misao. On tvrdi da se svaka naučna ideja razvija u nekom postojećem okviru filozofskih ideja, te da stoga nauka nikada nije bila u potpunosti odvojena od filozofije.[38] Ovakva formulacija se, doduše, može interpretirati i kao povratak karnapovskim okvirima, koje Kvajn nastoji da zaobiđe, ali s druge strane, možemo je shvatiti i na jedan širi način, koji ide u prilog holizmu. Naime, mogli bismo reći da su i filozofija i prirodna nauka deo jednog većeg (holističkog) sistema saznanja u kojem svaka od njih ispunjava svoju „ulogu“, a da pritom sistem funkcioniše tako da svaki put kada preispitujemo iskaze u okviru neke naučne oblasti, mi ujedno ispitujemo i filozofsku utemeljenost date oblasti. Ukoliko bi se, recimo, neka naučna disciplina našla u ćorsokaku i ne bi mogla da napreduje, vrlo brzo bismo počeli da proveravamo i menjamo i njenu metodologiju, a kako je metodologija deo filozofije, onda bi i čitav filozofski sistem bio doveden u pitanje (što bi uticalo i na ostale naučne discipline). Isto tako, nova naučna dostignuća utiču i na naš pogled na svet, pa se tako i filozofija razvija i menja zajedno sa naučnim progresom. Dakle, ne radi se o tome da je filozofija neki temelj na kojem se prirodne nauke grade, već je fokus na njihovoj uzajamnoj zavisnosti i paralelnim promenama. Kako bih dodatno ukazala na to da Hanterov prigovor ne mora da ospori holizam, navešću Kvajnov odgovor na jedan drugi prigovor koji mu je uputio Hofsteder tvrdeći da je dogmatično pretpostavljati da celokupno saznanje učestvuje u svakoj kognitivnoj odluci. Kvajn priznaje da nije nigde rečeno da jedino nauka kao celina ima empirijski značaj, već da ga mogu imati i pojedini njeni fragmenti. Ipak, kada je reč o potvrđivanju (ili odbacivanju) pojedinačnih iskaza, biće nam potreban totalitet saznanja.[39] Vratimo se sada na Hanterov prigovor. Možemo odgovoriti da, iako filozofija i nauka nisu isto, one su jedna drugoj potrebne radi potvrde, tako što naučna otkrića pružaju empirijski sadržaj filozofskim idejama, a filozofija (naročito logika i metodologija) opravdava racionalnost naučnih tvrđenja.

Prihvatanje holizma će, međutim, voditi u još jedan prigovor. Naime, mogli bismo da tvrdimo da su dva iskaza sinonimna ukoliko imaju iste empirijske posledice, nezavisno od toga kojoj teoriji pripadaju. Time bismo osporili Kvajnovu tezu da se iskazi mogu potvrđivati samo u kontekstu teorije.[40] Čini mi se da ovde ipak ne mora biti reč o sinonimnosti, a kako bih to opravdala biće potrebno da se pozovem na drugi aspekat Kvajnovog učenja, tj. njegovu tezu o subdeterminaciji. Pretpostavimo da postoje određeni empirijski podaci i dve različite, međusobno suprotstavljene, teorije koje ih objašnjavaju. U takvoj situaciji mi nećemo moći da se opredelimo ni za jednu od njih, jer opažljive posledice podjednako idu u prilog i jednoj i drugoj. To je slučaj subdeterminacije.[41] Ukoliko se sada vratimo na prigovor, možemo uvideti da iste empirijske posledice različitih iskaza uopšte ne moraju upućivati na njihovu sinonimnost, već čak i na međusobno isključivanje. Zamislimo situaciju zemljotresa, koju opažaju naučnik i pripadnik nekog izolovanog plemena. Obojica će opaziti podrhtavanje zemlje, ali će njihovi iskazi biti različiti. Naučnik će reći: „Tektonske ploče se pomeraju.“, dok će pripadnik plemena tvrditi: „Bogovi su gnevni.“ Svako od njih će pravdati svoje tvrđenje pozivanjem na iste empirijske posledice (podrhtavanje zemlje), ali uprkos tome, nećemo biti skloni da tvrdimo da su njihova dva iskaza sinonimna. (Uistinu, ovo i nije pravi primer subdeterminacije, s obzirom na to da iskaz pripadnika plemena ne zadovoljava kriterijume naučnog tvrđenja, ali verujem da dobro oslikava potrebnu poentu i da nema potrebe upuštati se u komplikovanije naučne primere). Dakle, pre ćemo smatrati da je ova situacija slična slučaju subdeterminacije, nego da dva navedena iskaza tvrde isto. Zbog čega je to tako? Kvajn će reći da događaje koje opažamo interpretiramo na osnovu hipotetičkih postruktura[42], iz čega sledi da naše hipoteze neće jednoznačno biti određene empirijskom evidencijom. Dakle, na prigovor možemo odgovoriti tako što ćemo reći da je pogrešna pretpostavka da su iskazi sinonimni ukoliko se odnose na isti sadržaj iskustva, jer ćemo svaki iskaz interpretirati baš u kontekstu teorije. Uistinu, gore navedeni prigovor se odnosi na tezu o holizmu, a ne na subdeterminaciju, ali su ove dve teze međusobno bliske i povezane, o čemu svedoči i Kvajnovo tvrđenje da se one, iako nisu iste, međusobno potkrepljuju.[43] Iz ovakvih primera se stiče utisak da se različiti delovi Kvajnovog učenja ne mogu napadati ponaosob, jer bi pobijanje jednog nužno vodilo i u urušavanje drugog. Zato se čini da čitav Kvajnov filozofski sistem možemo odrediti kao holistički.

Mislim da sam uspela da pokažem da se, pod pretpostavkom važenja subdeterminacije, sinonimnost dva iskaza ne može svesti na njihove iste empirijske posledice. Ostaje samo da se razmotri još jedna eventualna nedoumica u vezi sa sinonimnošću. Naime, možda je moguće da su sinonimnost i mogućnost uzajamne zamene zapravo jedna ista stvar. Međutim, Beker uviđa da Kvajn ni ne spori tvrđenje da je mogućnost uzajamne zamene dovoljan uslov da bismo tvrdili da su neki izrazi sinonimni. Pažljivi čitalac će uvideti da Kvajn zamera to što je „zamenljivost“ kao uslov formulisana tako da zahteva već prethodno razumevanje pojma analitičnosti.[44]

Zaključak

Videli smo Kvajnov osvrt na greške njegovih prethodnika, počevši od Kanta, pa sve do Karnapa, kao i način na koji on uvodi holizam. Takođe, pokušala sam da ukažem na odgovore na neke od mogućih prigovora Kvajnovoj analizi. Nadam se da sam uspela da pokažem u kom smeru bi se ovi odgovori mogli razvijati i da sam pružila naznake za ostatak Kvajnovog sistema, koji bi, u načelu, trebalo razmatrati u svojoj celini.

Aleksandra Vučković

Literatura:

Kvajn, Vilard Orman, „Dve dogme empirizma”, Ontološka relativnost i drugi filozofski ogledi, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci, Novi Sad, 2007.

Kvajn, Vilard Orman, „O empirijski ekvivalentnim sistemima sveta“, Ontološka relativnost i drugi filozofski ogledi, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci, Novi Sad, 2007.

Becker, Edward, The Themes of Quine’s Philosophy Meaning, Reference and Knowledge, Cambridge University Press, 2012.

Rey, Georges, “The Analytic/Synthetic Distinction”, The Stanford Encyclopedia of Philosophy (Fall 2013 Edition), Edward N. Zalta (prir.), dostupno na http://plato.stanford.edu/archives/fall2013/entries/analytic-synthetic (pristupljeno 17.5.2015.)

Hunter, Geoffrey, “Quine’s ‘Two Dogmas of Empiricism’: or The Power of Bad Logic”, Philosophical Investigations, 18:4, oktobar 1995.

Koare, Aleksandar, Naučna revolucija, Nolit, Beograd, 1981.

•  [1] Kvajn, Vilard Orman, „Dve dogme empirizma”, Ontološka relativnost i drugi filozofski ogledi, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci, Novi Sad, 2007, str. 137
• [2] Ibid., str. 137
• [3] Ibid., str. 138
• [4] Becker, Edward, The Themes of Quine’s Philosophy Meaning, Reference and Knowledge, Cambridge University Press, 2012., str. 70
• [5] Kvajn, Vilard Orman, „Dve dogme empirizma”, Ontološka relativnost i drugi filozofski ogledi, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci, Novi Sad, 2007, str. 138
• [6] Rey, Georges, “The Analytic/Synthetic Distinction”, The Stanford Encyclopedia of Philosophy (Fall 2013 Edition), Edward N. Zalta (prir.), dostupno na http://plato.stanford.edu/archives/fall2013/entries/analytic-synthetic (pristupljeno 17.5.2015.), odeljak 1.2
• [7] Kvajn, Vilard Orman, „Dve dogme empirizma”, Ontološka relativnost i drugi filozofski ogledi, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci, Novi Sad, 2007, str. 138
• [8] Ibid., str. 139–140
• [9] Ibid., str. 140
• [10] Ibid., str. 140
• [11] Ibid., str. 140–141
• [12] Ibid., str. 141
• [13] Ibid., str. 141
• [14] Ibid., str. 141
• [15] Ibid., str. 141
• [16] Becker, Edward, The Themes of Quine’s Philosophy Meaning, Reference and Knowledge, Cambridge University Press, 2012., str. 73
• [17] Kvajn, Vilard Orman, „Dve dogme empirizma”, Ontološka relativnost i drugi filozofski ogledi, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci, Novi Sad, 2007, str. 142
• [18] Ibid., str 143
• [19] Ibid., str. 145–146
• [20] Ibid., str. 146–147
• [21] Ibid., str. 147
• [22] Ibid., str.148–149
• [23] Ibid., str.138
• [24] Ibid., str.148–149
• [25] Ibid., str.150
• [26] Ibid., str.151
• [27] Ibid., str.151
• [28] Ibid., str.154–155
• [29] Becker, Edward, The Themes of Quine’s Philosophy Meaning, Reference and Knowledge, Cambridge University Press, 2012., str. 85
• [30] Kvajn, Vilard Orman, „Dve dogme empirizma”, Ontološka relativnost i drugi filozofski ogledi, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci, Novi Sad, 2007, str. 155
• [31] Ibid., str. 156–157
• [32] Ibid., str. 158–159
• [33] Ibid., str. 159–160
• [34] Ibid., str. 161–162
• [35] Becker, Edward, The Themes of Quine’s Philosophy Meaning, Reference and Knowledge, Cambridge University Press, 2012, str. 94
• [36] Doduše, treba imati na umu da u ovom tekstu Kvajn daje samo naznake holističke teze, koja će biti detaljnije elaborirana u njegovim drugim delima
• [37] Hunter, Geoffrey, “Quine’s ‘Two Dogmas of Empiricism’: or The Power of Bad Logic”, Philosophical Investigations, 18:4, oktobar 1995, str 323
• [38] Koare, Aleksandar, Naučna revolucija, Nolit, Beograd, 1981, str 18–19
• [39] Becker, Edward, The Themes of Quine’s Philosophy Meaning, Reference and Knowledge, Cambridge University Press, 2012, str. 91
• [40] Ibid., str. 94
• [41] Kvajn, Vilard Orman, „O empirijski ekvivalentnim sistemima sveta“, Ontološka relativnost i drugi filozofski ogledi, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci, Novi Sad, 2007, str. 165
• [42] Ibid., str. 165
• [43] Ibid., str. 166
• [44] Becker, Edward, The Themes of Quine’s Philosophy Meaning, Reference and Knowledge, Cambridge University Press, 2012, str. 70