Džon Rols (John Rawls) je savremeni politički filozof. Knjiga Teorija pravde (1971), koja je izazvala niz rasprava u političkoj filozofiji. Sa druge strane, Rols je značajan i po tome što se okreće normativnim pitanjima i temama, uprkos tome što u okviru etike i političke filozofije njegovog vremena preovlađuje bavljenje analizom etičkih i političkih pojmova i iskaza (bar u okviru tzv.analitičke filozofije kojoj Rols pripada). Tema njegove najznačajnije knjige je distributivna pravda ili kako bi se to još moglo reći – odnos pravde i jednakosti. Rols pokušava da odgovori na pitanje kako pravedno raspodeliti odgovarajuća dobra i resurse među ljudima u jednom društvu. U tu svrhu, Rols daje dva principa pravde i navodi nekoliko argumenata kojima te principe brani. Jedan od tih argumenata se zasniva na početnoj poziciji, a pošto po svojoj strukturi ovaj argument podseća na argumente koje su moderni politički mislioci (Hobs, Lok, Ruso, Kant) navodili kao opravdanje nastanka države, imao sam tu slobodu da ga nazovem argumentom iz prirodnog stanja. Taj argument, kojim on pokušava da pokaže zašto bi individue u početnoj poziciji (prirodnom stanju) od raznih principa pravde izabrale baš njegova dva, može se izložiti na sledeći način:

(1) Početna pozicija – pozicija iz koje individue biraju principe pravde i ona je ograničena nizom formalnih uslova. Analogna je prirodnom stanju iz moderne političke filozofije. Početni položaj nije „skupština koja u jednom momentu obuhvata sve koji žive istovremeno…ili skupština svih koji su mogli živeti istovremeno“, ali „mora biti protumačen tako da bilo ko u bilo kom momentu može da usvoji njegovu perspektivu“.

(2) Veo neznanja – stanje u kom se individue nalaze dok biraju principe. One ne znaju ništa o sebi, svojim sposobnostima, životnim planovima, prednostima i nedostacima. Veo neznanja ima funkciju da obezbedi nepristrasnost, tako što obezbeđuje da individue ne izaberu principe shodno svojim sposobostima. U tom smisli saglasnost svih individua oko principa je neposredna posledica vela neznanja.

(3) Racionalnost – biraj što više primarnih dobara jer će ti ona pomoći da ostvariš racionalni životni plan.

(4) Individue znaju da u društvu u koje ulaze vladaju okolnosti pravde, odnosno sukob interesa među individuama (subjektivne) i stanje umerene oskudice a to znači da dobara ima ali ih nema dovoljno (objektivne). Jednostavnije rečeno, okolnosti pravde su one okolnosti u kojima postoji potreba da se pitanje pravde postavi, tj. gde postoji neki sukob (nepravda) koji treba ispraviti.

(5) Formalni uslovi pravde – svaki predlog principa ih mora zadovoljiti.

(6) Svaka individua u početnoj poziciji, znajući da može završiti u bilo kom sloju društva u koje stupa, biraće onaj princip koji će joj pomoći ako završi u najlošijem sloju tj. u najnepovoljnijem položaju (i time će odbaciti alternativne principe). Budući da se radi o ozbiljnoj odluci, individue neće rizikovati i biraće principe (saglasiće se oko principa) koji će im pomoći ako se nađu u najnepovoljnijem položaju. Rols misli da će to biti njegovi principi, od kojih se u jednom eksplicitno navodi da „društvene i ekonomske nejednakosti treba da budu uređene tako da je istovremeno razumno očekivati da budu od koristi onima koji se nalaze u nejnepovoljnijem položaju“.

Svako ko principe bira, a biraju ih svi ljudi zajedno (za sebe i svoje potomke), u početnoj poziciji će razmišljati na sledeći način: Imam svoj plan i da bih ga ostvario treba mi što veća količina primarnih dobara. Zbog vela neznanja individue ne znaju koji su im planovi i ne znaju svoje sposobnosti, jer bi u suprotnom birale princip koji im odgovara. Pošto ne znam gde ću u budućem društvu završiti, a radi se o mom životu tako da ne smem rizikovati, gledaću da izaberem princip koji će mi obezbediti najviše dobara i koji će mi najviše koristiti ako završim u najnepovoljnijem položaju. Ako svaka individua gleda na izbor iz ove perspektive, Rols misli da će se saglasiti oko izbora njegovih principa.

Ovo su dve zamerke Rolsovom argumentu:

Rols shvata društvo u koje individue stupaju isuviše usko, podižući granicu minimuma previsoko, a od tog minimuma direktno zavisi izbor principa. Njegovo shvatanje ljudi u najnepovoljnijem položaju (iz formulacije principa) se, po mom mišljenju, razlikuje od shvatanja najnepovoljnijeg položaja ljudi koji principe biraju. Ljudi biraju principe znajući da mogu da završe u najnepovoljnijem položaju i tu nema ničeg spornog – izabraću princip u kome stoji da će mi pomoći ako se nađem na dnu društvene hijerarhije. Problem je u tome što se ispostavlja da najnepovoljniji položaj nije isto shvaćen kod ljudi koji principe biraju i kod Rolsa koji je principe formulisao. Rols smatra da su u najnepovoljnijem položaju ljudi koji su najslabije plaćeni, koji su najmanje kvalifikovani i koji rade najteže fizičke poslove. Ne prihvatam da su to ljudi u najnepovoljnijem položaju. Rols smatra da se „prvi problem pravde tiče odnosa među onima koji su potpuni i aktivni učesnici u svakodnevnom toku događaja u društvu“ i da se princip razlike primenjuje na „građane koji učestvuju u društvenoj saradnji“. Moje intuicije se ovde razilaze sa Rolsovim. Ja mislim da princip razlike treba primeniti na sve ljude (indirektno na ljude, direktno na na institucije koje regulišu odnose među ljudima) i da najnepovoljniji položaj treba shvatiti nezavisno od učešća u „društvenoj saradnji“, jer se u njemu ljudi mogu realno naći, kako oni iz početnog položaja tako i oni koji su članovi društva. Možete izabrati navedeni Rolsov princip da bi vam pomogao ako se nađete u najnepovoljnijem položaju, a da, kada se u tom položaju nađete da vam on uopšte ne pomogne. Zar u nepovoljnijem položaju od niskokvalifikovanih i slabo plaćenih ali zaposlenih ljudi nisu sledeće grupe ljudi: nezaposleni niskokvalifikovani ljudi (ali i nezaposleni uopšte), ljudi koji dobijaju socijalnu pomoć, prosjaci, stanovništvo iz zabačenih i siromašnih krajeva i razne varijacije na ponuđene slojeve. Sa kojim pravom Rols ove ljude „izbacuje“ iz društva (sigurno ih ne smatra za slojeve koji su iznad najnepovoljnijeg)? Ili on misli da pošto one ne učestvuju u stvaranju i proizvodnji ne zaslužuju da učestvuju u raspodeli dobara, sa čime se, kao što je već navedeno, takođe ne slažem. Problem je, dakle, kako shvatiti najnepovoljniji položaj, jer se ispostavlja da u društvu postoji nepovoljnije od najnepovoljnijeg (to je moje mišljenje). Da li je pojam najnepovoljnijeg položaja isti u formulaciji principa razlike i u izboru principa? Meni se čini da nije. Onaj pojedinac koji će pod velom neznanja izabrati Rolsove principe a zna da se može naći u sloju koji je ispod Rolsovski shvaćenog najnepovoljnijeg previše rizikuje. Ako ne zna da se može naći ispod „Rolsovskog“ najnepovoljnijeg položaja, onda je to loša koncepcija vela neznanja, i u tom slučaju se može obezbediti saglasnost oko principa ali je cena za to previsoka. Da rezimiram: ili su individue izabrale loše principe pravde u početnoj poziciji jer im oni neće biti od koristi ako završe u nepovoljnijem položaju od „najnepovoljnijeg“, ili je Rols pogrešno shvatio značenje najlošijeg predstavničkog sloja.

Drugi problem sa argumentom zasnovanim na prirodnom stanju je vezan za shvatanje primarnih dobara i Rols ga je svestan. U gorenavedenom argumentu to je deo (3) – biraj što više primarnih dobara jer će ti ona pomoći da ostvariš svoj racionalni životni plan. Pri tom, pod primarnim dobrima se podrazumavaju ona dobra (resursi) koja su neophodna za ostvarenje bilo čijeg životnog plana. Ako su neophodna znači da se bez njih plan ne može ostvariti, a ako su neophodna za ostvarenje bilo čijeg plana znači da su neophodna svakom čoveku. Empirijski možemo potvrditi da to nužno ne važi tj. Rolsovski shvaćena primarna dobra nisu potrebna svim ljudima da ostvare svoje planove, što je metodološki dovoljno da se pobije ili oslabi ovako jaka metafizička teza. Ovako shvatanje primarnih dobara i racionalnosti koja se definiše preko primarnih dobara je prejako i mora se oslabiti ukoliko se argument želi učiniti prihvatljivim. Evo zašto to mislim. U društvu postoje ljudi kojima ne trebaju ova ili bar sva ova primarna dobra da bi ostvarili svoje životne planove. Šta više, za neke od njih primarna dobra onako kako ih Rols vidi, ne samo da neće biti neophodna za ostvarenje planova, nego će im ostvarenje planova odmagati i otežavati. Na primer, uzmimo nekog asketu, recimo pravoslavnog monaha; sasvim je sigurno da njemu nisu potrebni ni novac ni moć da ostvari svoj životni plan. Ta Rolsovski shvaćena primarna dobra jednom takvom čoveku, potencijalnom učesniku početne pozicije čija je saglasnost neophodna za izbor principa, neće biti korisna, šta više otežavaće mu ostvarenje životnog plana. To što on ne zna šta će postati, tj. koji je njegov plan, ne utiče na njegovu odluku, ali utiče njegova racionalnost. Svaka individua u početnoj poziciji je racionalna, a to znači da želi što više primarnih dobara. Jedna takva individua je učesnik izbora principa, ali ne želi što više primarnih dobara – neka od primarnih dobara uopšte ne želi a nekih ne želi „što više“. Po Rolsu, ona nije racionalna, ali to ne mora da bude slučaj, ona može biti racionalna ali na drugačiji način. Svima je potreban neki minimum dobara, pa i asketama samo što oni neće hteti više od tog minimuma, što ih po Rolsu čini neracionalnim, a oni to uopšte nisu. Dakle, u početnoj poziciji postoje ljudi koji nisu racionalni na ovaj način i koji se ne uklapaju u ovu šemu funkcionisanja društva. Oni su, ili neopravdano izbačeni iz izbora principa (jer za njih ne bi glasali, shodno svojoj racionalnosti) ili im je pripisana racionalnost koju oni nemaju, što nas dovodi do zaključka da postoji problem sa takvim poimanjem racionalnosti i primarnih dobara, a samim tim i sa načelima pravde jer se izbor principa zasniva na njima. Zastupnici teorije mogu da kažu „Teorija važi pod pretpostavkom da je racionalnost definisana na taj i taj način“, ali se time moraju odreći metafizičkih pretenzija jer se navedeno određenje racionalnosti bar prema mojim intuiijama ne može uzeti kao adekvatno. Sa druge strane, oni mogu da kažu da ako nekom pojedincu za ostvarenje životnog plana ne trebaju neka primarna dobra ili „što više“ nekih ili svih primarnih dobara, on ne mora da ih koristi (iako ih je pre toga izabrao). Ja mislim da pripisati subjektu jednu racionalnost u početnoj poziciji a drugu u društvu znači obesmisliti proces izbora. Ja nešto izaberem u početnom položaju a onda se toga odreknem kad stupim u društvo jer shvatim da mi to ne treba. Ako mi više dobara ne treba, a racionalnost znači da težim i da mi više dobara treba kako sam onda racionalan? Ili sam bio racionalan dok sam birao principe pa više nisam? Mislim da je sa ovim u skladu i Rolsov argument tereta pristanka po kome ljudi „ne mogu ući u sporazume koji mogu imati posledice koje oni ne mogu da prihvate“.

Moje zamerke Rolsu svode se na neslaganje sa nekim od pretpostavki njegovog argumenta. Bilo intuitivno ili racionalno argumentovano, ja odbacujem te pretpostavke i smatram ih ozbiljnim nedostatkom Rolsove argumentacije, jer se odnose na ključne pojmove koje on koristi.

 

Originalno objavljeno na blogu Ave Philosophy.

Povezani članci: