TED talk nekadašnjeg gradonačelnika Bogote Enrike Penjalose nas pored praktičnih ideja za bolju organizaciju prevoza u gradu podseća na ideale kojima i danas težimo. Jednakost kao osnovni princip demokratije stavljena je na test.
Prvi član svakog ustava kaže da su svi građani jednaki pred zakonom. To nije samo poezija. To je veoma snažan princip. Toliko smo naviknuti na nejednakost, da je ponekad ona pred našim nosem i mi je ne vidimo. Na primer, autobus sa 80-oro putnika ima pravo na 80 puta više prostora na putu nego automobil sa jednim putnikom.
U stvari, kada sam postao gradonačelnik, primenom tog demokratskog principa da javno dobro nadmašuje lični interes, da autobus sa 100 ljudi ima pravo na 100 puta više prostora na putu od automobila, uveli smo sistem javnog prevoza zasnovan na posebnim trakama za autobuse. Nazvali smo ga TransMilenio, kako bi autobusi bili seksepilniji. I to je takođe prelep simbol demokratije, jer dok autobusi proleću pored skupih automobila zaglavljenih u gužvi, to je skoro slika i prilika demokratije na delu. U stvari, to nije samo pitanje pravičnosti. Za to nisu potrebni doktori nauka. Komisija sačinjena od dvanaestogodišnje dece bi u 20 minuta okrila da su najefikasniji način iskorišćavanja oskudnog prostora na putu posebne trake za autobuse.
Borili smo se ne samo za prostor za autobuse, nego i za prostor za ljude i to je bilo još teže. Gradovi su ljudske naseobine, a mi ljudi smo pešaci. Kao što ribe treba da plivaju, ptice treba da lete ili jeleni treba da trče, mi treba da hodamo. Postoji zaista ogroman konflikt kada su u pitanju gradovi u državama u razvoju između pešaka i automobila. Ono što vidite je slika koja pokazuje nedostatak demokratije. Pokazuje da su ljudi koji pešače građani trećeg reda, dok su oni koji su u kolima građani prvog reda. Po pitanju saobraćajne infrastrukture ono što zaista čini razliku između naprednih i nazadnih gradova nisu autoputevi ili podzemne, već dobri trotoari.
Ova situacija preovladava širom sveta. Više ni đaci nisu važniji od automobila.
Kako ga raspodeliti među pešacima, biciklima, javnim prevozom i automobilima? Ovo nije pitanje tehnologije i trebalo bi da se setimo da ni u jednom ustavu parkiranje nije ustavno pravo kada vršimo tu raspodelu.
Mogli bismo sagraditi drugačije gradove, gradove koji će veći prioritet davati ljudskim bićima nego automobilima, koji će pružati više javnog prostora ljudskim bićima nego automobilima, gradove koji pokazuju veliko poštovanje za one najranjivije građane, kao što su deca ili stariji.
“Napredan grad nije onaj gde čak i siromašni voze kola, nego onaj gde čak i bogati koriste javni prevoz”
Uostalom ne važi li isto i za škole i bolnice?
Ostavite odgovor