U okviru tribina četvrtkom u podne Centra za bioetičke studije održano je predavanje na temu “”Transrodnost: osnove, lečenje i bioetički aspekti” – prof. dr Miroslav Đorđevića
“Poslednje studije ukazuju na trend porasta prevalence rodne disforije među decom i adolescentima, a njihovo lečenje je predmet aktuelnih debata. Još jedna aktuelna bioetička dilema je pitanje potomstva transrodnih osoba, a posebno u svetlu razvoja transplatacije materice i penisa.”
“Broj transordnih osoba koji se prepoznaje među nama je sve veći. Nadam se i očekujem u sklopu naše borbe za ljudska prava da ćemo uskoro imati i predsednika Amerike koji će možda biti transrodna osoba. “
“Standarde definiše nekada Harry Benjamin fondacija, a danas se to udruženje zove WPATH. Hormonsko i hirurško usleđivanje genitalija u pravcu željenog pola je dokazano lekovito sredstvo koje pomaže da te osobe uđu u normalan tok daljeg života i da se ponašaju i žive u skladu sa svojim osećanjem. Hirurška rekonstrukcija predstavlja poslednji korak u tranziciji ovih osoba.”
“U minimalni zahtev da bi osoba ušla u proces tranzicije spadaju dva pisma preporuke relavantnih terapeuta- psihologa, psihijatra, endokrinologa, ginekologa, sociologa – onih za koje se smatra da mogu da procene ovaj problem i da na pravi način usmeravaju ove osobe ka tranziciji. Sve ovo radi se sa ciljem da se spreči greška. Početne faze u tranziciji su reverzibilne (promena načina ponašanja i oblačenja), hormonska terapija je parcijalno reverzibilna i ona dolazi tek nakon pisama preporuke. Hirurška faza se smatra ireverzibilnom*.”
“Jedan od problema sa kojim se susrećemo je pozicija dece i osoba koje još uvelk nisu ušla u pubertet. Period adolescencije je kritičan period za razvoj bilo kog deteta. Kako pregurati period do 18. godine? Da li smemo da ostavimo ove osobe da prolaze kroz pogrešan/lažan pubertet? Rana terapija može da spreči pubertet, a dileme se tiču toga da li blokatori donose i nešto štetno. Zapadne Evropske zemlje (Holandija, Belgija) te vodeći dečiji endokrinolozi propisuju ove blokatore, dok Beogradska škola nije zagovornik ovih blokatora (otežavanje razvoja kostiju, unutrašnjih organa, srca)
Glavno bioetičko pitanje je podrška. Kada nemamo podršku razviće se teži psihijatrijski problemi. Ukoliko je podrška dobra, ova deca se dobro adaptiraju u okolini i bez problema prolaze tranziciju.
Sledeće pitanje je greška u tranziciji ili kajanje – osoba koja je prošla hiruršku intervenciju i shvatila da hoće da se vrati nazad. Ovo je najteži ishod i o ovome vodimo mnogo računa. U našem centru nismo nikada imali takav problem. Ipak, problem je poznat i dešava se. Dobili smo 15 pacijenata iz drugih centara kod kojih smo izvršli povratak na prethodno stanje (publikovano istraživanje za prvih sedam). Osoba iz Kalifornije je dobila pismo preporuke putem telefona: redovno je plaćao konsultacije, videli su preko Skype-a i poslato mu je pismo preporuke.
Dalje možemo pričati o plodnosti – kakva su prava da transrodnim osobama omogućimo da imaju svoje potomstvo? U dobro razvijenim evropskim zemljama sterlizacija je jedina opcija. Postavlja se pitanje možemo li da ostavimo jajne ćelije ili spermatozoide u banke. Mi smo dužni da savetujemo onkološke pacijente (koji idu na terapiju) da ostave svoje ćelije kako bi mogli ostvariti potomstvo. Zašto to nije normalno pravo transrodne osobe, i ona je čovek? To je jedan od vidova borbe protiv diskriminacije ovih osoba. Možemo imati slučaj sa dve transrodne osobe koje žele da ostvare potomstvo. Kako da majka koja je ostavila svoju jajnu ćeluju sutra bude otac itd. Borba u svetu je da li možemo da im pružimo mogućnost da budu majke ili očevi.”
Ostavite odgovor