Ovaj članak je deo publikacije: “Opšta teorija žirafa i drugi eseji”

Update: U izdanju Heliksa objavljena je zbirka kritičkih eseja o nauci “Opšta teorija žirafa”

Objektivne teškoće i subjektivne slabosti bila je jedna od omiljenih mantri nekadašnjih komunističkih rukovodilaca kadgod je trebalo objasniti bilo kakav neuspeh ili problem. Čak i rogobatna priroda totalitarnog žargona iz tog doba jure ne uspeva da u potpunosti poništi montipajtonovsku provokaciju sadržanu u ovoj sintagmi – šta su subjektivne slabosti znamo (korumpirani direktori, preko veze zaposleni rođaci, radnici koji kradu toalet-papir iz firme itd.), ali šta bi mogle biti objektivne teškoće? Pošto mantru ionako ne koristimo kad cveta hiljadu cvetova, sunce-sija-a-vetar-ćarlija, nego baš onda kad se nalazimo u teškoćama, čemu onda služi taj atribut objektivne? Iako se u originalnom dinosaurovskom kontekstu suvišno razmišljanje nikako nije ohrabrivalo (naprotiv!), mi se danas možemo osetiti isprovocirani da to s objektivnim teškoćama ispitamo u kreativnom i kritičkom okruženju kakvo je naučno.

meteorite-1060886_1920

Među brojnim primerima nerazumevanja kako nauka funkcioniše, mnogo se prašine često podiže upravo oko pitanja objektivnosti. Nauka bi, po naivnom shvatanju, morala uvek biti objektivna, a ona to tobože često nije. Trebalo bi, nastavljaju zagovornici tog stava koje je svako od nas sigurno susretao, uvek saslušati i drugu stranu kako bi se postigla objektivnost. A eto, naučnici u svojoj aroganciji često ne žele da raspravljaju s kreacionistima, astrolozima, isceliteljima ili teoretičarima zavere, niti da odgovaraju na njihove tvrdnje. Vrlo često u prezentacijama svojih rezultata naučnici pokazuju samo delić nalaza do kojih su došli i to, zamislite, baš onaj koji potvrđuje njihove zaključke. Argumenti „skeptika“ u odnosu na etablirane naučne tvrdnje poput one da HIV izaziva AIDS, da zemaljska biosfera evoluira u skladu s Darvinovom teorijom ili da je antropogeno globalno zagrevanje realnost, često ne nailaze na ozbiljan prijem u naučnoj javnosti. Umesto „objektivnog“ suočavanja s argumentima, ti uobraženi naučnici nas često ismejavaju ili, što je još češće i iritantnije, ignorišu! Sve to pokazuje da, nasuprot proklamovanim vrednostima, savremena nauka često „nije objektivna“.

Sve su ovo, naravno, gluposti. Ali da bismo to jasno pokazali, potrebno je detaljnije razmotriti sam koncept objektivnosti i njegovu ulogu u naučnom metodu. Kao i sve drugo što se podrazumeva, ni ovaj koncept nije trivijalan, niti može proći bez značajnijeg filozofskog i metodološkog uvida u realnost naučne prakse, uz suprotstavljanje popularnim i medijskim prikazima. Objektivnost ima u najmanju ruku dva značenja, koja se neprekidno mešaju u pojednostavljenim prikazima i jeftinijim verzijama. Filozofska definicija objektivnog kazuje da je to odlika nezavisna od posmatrača, dakle, nije subjektivna. Na primer, kad kažemo da se Zemlja okreće oko Sunca, mi smo time izrazili objektivnu tvrdnju, koja je ne samo nezavisna, već je i direktno suprotna posmatranjima ljudi koji – subjektivno! – vide da Sunce izlazi na istoku, zalazi na zapadu, kreće se preko nebeskog svoda itd. S druge strane, posmatrači ne primećuju da se tle ispod njihovih nogu pomera, niti zapažaju efekte kao što su centrifugalna sila ili Koriolisova sila, što znači da, prema subjektivnom osećaju, Zemlja miruje. Napredak nauke u doba Kopernika, Galileja i Keplera (i Aristarha mnogo ranije) omogućio je da bolje razumemo objektivne odnose među telima Sunčevog sistema – što i jeste bitan element Kopernikanske revolucije!

U ovom značenju, objektivnost je sastavni deo svake naučne aktivnosti, pa čak i onih, kao što su psihologija i medicina, koje se značajan deo vremena bave objašnjavanjem subjektivnih tvrdnji, na primer „ispitanik vidi crvenu boju” ili „boli me glava”. Ona znači da svet kojim se nauka bavi postoji nezavisno od posmatrača, da je „tamo negde” i da o njemu učimo primenjujući metode koji su isti i za Janka i za Marka, i za Chen i za Nevenu, i zimi i leti, i kad smo gladni i kad smo siti itd. Ovo značenje objektivnosti, koje ću za potrebe ovog teksta nazvati epistemička objektivnost, sasvim je nesporno – osim za retke ekstremne postmoderniste koji sumnjaju u postojanje fizičke realnosti, ali postmodernističke doktrine se ionako ne mogu podvesti pod nauku ni u najrastegljivijem smislu reči. Epistemička objektivnost predstavlja suštinski deo ne samo naučnog metoda, već i bilo kojeg racionalnog pogleda na svet. (Uzgred, objektivnost u ovom značenju postoji i u religijskom mišljenju, barem kad je ono dovoljno ozbiljno, kao na primer kod Vilijema Lejna Krejga, Hansa Kinga ili Jovana Zizjulasa. Kada ovi ozbiljni i obrazovani teolozi ukazuju na potrebu da vernici aktivno učestvuju u rešavanju ekoloških problema s kojima se suočava čovečanstvo, oni podrazumevaju da su ti ekološki problemi objektivno postojeći, te da ne zavise ni od kakve perspektive, ideološkog okvira, godišnjeg doba, vazdušnog pritiska ili identiteta subjekta koji o njima govori.)

Međutim, to značenje se meša s daleko manje preciznim, ali češćim i popularnijim značenjem objektivnosti koje se zasniva na intuitivnoj ideji da objektivan znači isto što i nepristrasan, neutralan u odnosu na sva gledišta ili nezavisan od bilo kog vrednosnog suda, neselektivan. Ovo shvatanje objektivnosti nazvaću, za potrebe ovog teksta, novinarska objektivnost, prema ideji da u svakom sporu treba čuti i drugu stranu, u medijima često zloupotrebljavanoj. To novinarsko shvatanje objektivnosti ne može s naučnim metodom imati nikakve veze, niti je ikada imalo. Od praskozorja nauke, od antičke filozofije i renesansnih eksperimenata i posmatranja, nauka je bila izrazito neobjektivna u ovom smislu. Naravno, iskazi „Zemlja miruje u središtu svemira“ i „Zemlja se kreće oko Sunca, koje je samo prosečna zvezda“ ne samo što su inkompatibilni, već se ne mogu na isti način posmatrati i tretirati u naučnoj diskusiji – i taj zaključak je sasvim nezavisan od toga prihvatamo li jedan iskaz ili drugi! Bili vi geocentrista ili heliocentrista, ne možete centralne iskaze ovih doktrina tretirati na isti način, ne možete u odnosu na njih biti pravedni ili nepristrasni u svakodnevnom, kolokvijalnom smislu tih reči.

Ovo je donekle suptilna poenta i zato ću je ilustrovati s još detalja istog primera. Zanemarimo za trenutak svu halabuku koju su dizali javno mnjenje, religija, politika itd., a koja je igrala značajnu istorijsku ulogu u kopernikanskoj revoluciji, i koncentrišimo se na naučne aspekte problema uređenja sistema Zemlje, Sunca i planeta. Izrazito ozbiljnih naučnika bilo je i među geocentristima (Regiomontanus, Klavijus, Tiho de Brahe, Ričioli), kao i među heliocentristima (Hevelijus, Galilej, Kepler, Diges). Oni se nisu opredeljivali za jednu ili za drugu stranu bez razloga ili slučajno, već na osnovu argumenata, posmatračkih i teorijskih, te u skladu s naučnom intuicijom. Mi ih i pamtimo po tome kako su se svrstali u tim dramatičnim vremenima u istoriji nauke. I sa stanovišta jedne i sa stanovišta druge paradigme, ideja da bi se argumenti suprotne strane mogli tretirati objektivno lišena je smisla – pa i naučnici su se opredeljivali za stranu čije su argumente smatrali pouzdanijim, kompletnijim, validnijim, jednom rečju: boljim. Kad je to zaključeno, daljoj objektivnosti u novinarskom smislu jednostavno nema mesta – posao je naučnika da razradi paradigmu koju prihvata, makar preliminarno, a ne da pledira za loše argumente. (Sve se ovo, naravno, odnosi na određeni istorijski trenutak; s vremenom se situacija može preokrenuti i onda dolazi do konverzija iz jedne paradigme u drugu.) Klavijusovi razgovori s Galilejem i komentar na Galilejeva otkrića napisan 1611. godine to jasno pokazuju: Klavijus je razmatrao do tog trenutka poznate argumente u prilog heliocentrizmu i zaključio da oni nisu dovoljni za tako veliki preokret u sagledavanju uređenja svemira. Ričioli je otišao i par koraka dalje: sa zaista impresivnom pažnjom/pedanterijom, on u svom Novom Almagestu, taksativno nabraja i diskutuje 49 argumenata u prilog i čak 77 argumenata protiv kretanja Zemlje oko Sunca! To se zove objektivno sagledavanje i davanje prostora “drugoj strani”, zar ne? (Mada je naša planeta, naravno, nastavila da se spokojno kreće oko Sunca, neobjektivno ne hajući ni za jedan od 77 protivnih argumenata geocentrista.)

horoscope-644862_1920Dakle, naučni metod sadrži epistemičku objektivnost, ali ne i novinarsku objektivnost. Ova potonja je obično smetnja. Ponekada – kao u konfliktu nauke i pseudonauke – ova smetnja je jako ozbiljna, jer ona direktno vodi ničim zasluženoj afirmaciji pseudonauke. Čime bi tačno zagovornici astrologije, kreacionizma, Teslinog tajnog oružja ili nadrilekarstva zaslužili da se nađu u ozbiljnim medijima – osim ako ne zbog puke činjenice da se oni protive „hegemonističkoj“ nauci ili naučnoj „dogmi“? Samo zarad potrebe da se čuje i druga strana neozbiljni (mada, valja priznati, ponekad i živopisni) pseudonaučnici bivaju izvedeni na javnu scenu i pruža im se publicitet za kojim čeznu. U sredinama gde je tradicija prosvetiteljstva vrlo mršava i krhka, kao što je slučaj u Srbiji, to je pravi recept za obrazovnu katastrofu, za kojom nužno sledi društvena katastrofa.

Šta bi uopšte u nauci mogla značiti novinarska i populistička mantra „da se čuje i druga strana“? Da li se to odnosi na istorijske ili na sadašnje kontroverze u nauci? Ako je u pitanju prvo, dakle ako govorimo o slučajevima sučeljenih paradigmi u istoriji nauke, onda je sasvim jasno da ne samo da bi saslušati drugu stranu bilo veoma teško (koliko zagovornika geocentrizma ili flogistona ili nepromenljivosti položaja kontinenata ili kosmološke teorije večnog stanja poznajete?), već je nezamislivo da bi takav spektakl išta doprineo razumevanju fenomena. Na kraju krajeva, geocentrizam ili flogiston ili fiksizam u geologiji ili večno stanje u kosmologiji odbačeni su upravo zato što u jednom trenutku njihovi zagovornici nisu imali više ništa pametno da kažu, tj. nisu imali nikakvih daljih racionalnih argumenata. Dakle, u pogledu istorijskih kontroverzi u nauci, poziv da se „čuje i druga strana“ besmislen je, osim ukoliko se ne radi o istraživanju upravo u domenu istorije nauke. Ako je u pitanju pristup savremenim kontroverzama ili debatama u nauci, onda je on u najboljem slučaju suvišan. Naime, ta druga strana se i čuje upravo tamo gde je za to mesto: u istraživačkim glasilima, na naučnim i stručnim skupovima itd. To je neposredna posledica same definicije naučne kontroverze: u njoj se razmenjuju naučni argumenti u naučnim glasilima, sve dok razvoj kako empirijskih, tako i teorijskih saznanja ne pretegne na jednu ili drugu stranu i ne formira se novi konsenzus. On se opet usvaja privremeno i menja se kroz sledeću kontroverzu koja može prerasti i u naučnu revoluciju.

U međuvremenu, van turbulentnog doba naučnih revolucija, mnoge uspešne teorije su kao ona Borhesova pločica: imaju samo jednu stranu. To što pojedini pseudonaučnici osporavaju modernu fiziku ne znači da oni imaju alternativno objašnjenje zašto čestice imaju masu, koje je „druga strana“ u odnosu na Higsov mehanizam – nemaju ga. Kad se pojavi bolja teorija koja će obuhvatiti Higsov mehanizam kao specijalan slučaj, ona će proizaći iz jedne te iste naučne metodologije kao i današnji Standardni model.
(Uzgred, zapazite da je populističko-novinarsko načelo objektivnosti sporno i na etičkom planu: kad se u nekom tekstu ili medijskom prilogu govori o borbi protiv kriminala ili se u studio pozove inspektor X. Y. koji je rešio više teških razbojništava, u najmanju ruku bilo bi bizarno da se insistira na objektivnosti tako što bi se medijski prostor posvetio i borbi za kriminal, a u studiju, u ime načela „da se čuje i druga strana“, sedeli i istaknuti gradski provalnici i ubice. E, ali iz nekog razloga nauka u medijima i društvenom diskursu uopšte ima lošiji tretman od policije i sudstva, tako da se smatra sasvim normalnim da se uporedo s naukom piše i o pseudonauci, te da se u emisije zajedno sa istaknutim naučnicima pozivaju i istaknuti pseudonaučnici. Ovo je krajnje cinično iz još jednog razloga, kojem bi valjalo posvetiti zasebni tekst, a to je da su zapravo naučne tvrdnje, mada promenljive, tokom ljudske istorije fluktuirale manje od etičkih, pravnih i policijskih normi. Jeste da se pre Kopernika i Galileja verovalo da Zemlja miruje u središtu svemira – ali se i mnogo posle toga, čak i u najnaprednijim zemljama, masovno verovalo da su bolesti uzrokovane crnom magijom, a pravno „procesuiranje“ veštica, vukodlaka i vampira bilo je sve do 19. veka sankcionisano pozitivnim državnim aktima. Danas niko ozbiljan ne osporava tvrdnju da će i najnovija naučna saznanja biti zamenjena boljim saznanjima budućih generacija; brojni ljudi, međutim, i dalje naivno veruju da se na današnju najhumaniju pravnu i policijsku praksu u najuređenijim zemljama sveta, kao što su recimo skandinavske države, neće jednog budućeg dana gledati baš kao što mi danas gledamo na spaljivanje veštica.)

alien-609607_1920Među naivnostima i zabludama koje neretko prate javni i medijski govor o nauci, lično mi je najkomičniji zahtev koji se često upućuje naučnicima da se javnosti predstave svi nalazi o fenomenu X. Tako se dešava da čujemo kako ufolozi, obliveni penom, vrište da se u svim zvaničnim studijama fenomena letećih tanjira (ono što je bio, npr. Project Blue Book) razmatrao samo deo vaskolikog skupa izjava o viđenju neidentifikovanih letećih objekata i bliskih kontakata s njima. Od onih koji osporavaju činjenicu o globalnom zagrevanju često čujemo da je naučna klimatološka zajednica, poput Međudržavnog panela za klimatske promene, selektivna i neobjektivna, jer nije uzela u obzir evidenciju da se, eto, baš glečer X u zemlji Y nije smanjio u proteklih Z godina. Kreacionisti u svojim krstaškim kampanjama protiv teorije evolucije povremeno lukavo ističu kako darvinizam ne objašnjava baš sve pojave u živom svetu. Sve su ovo gluposti, ponekad očiglednije, a ponekad manje očigledno ideološki motivisane; ideja da mora postojati objašnjenje totaliteta neke široke klase fenomena – ma kakvo bilo – bliska je zatvorenom, totalitarnom umu, ali s realnom naučnom praksom nema baš mnogo veze. Svet je sasvim dovoljno komplikovan, a kultura kritičkog mišljenja u nauci dovoljno rasprostranjena da je svakom dobronamernom jasno da i najbolja objašnjenja koja danas imamo sasvim sigurno nisu najbolja moguća objašnjenja sub specie aeternitatis – u suprotnom bi se nauka u toj tački i na tom mestu i završila i za naučnike u odgovarajućoj oblasti više ne bi bilo nikakvog posla. Važno je da je teorija kao objašnjenje neke klase fenomena uspešna, tj. da objašnjava dovoljno veliki podskup dovoljno reprezentativnih fenomena. Kao ni inače u životu (ko je najuspešniji: A koji je zaradio milijardu evra ili B koji je osvojio olimpijsku medalju ili C koji ima srećan brak i mnogo zdrave, vesele dece ili D koji je naslikao epohalnu sliku itd.?), tako ni u nauci ne postoji apsolutni kriterijum uspeha: svaka teorija uspešnija je od rivalskih koje je zamenila, a biće zamenjena još uspešnijom teorijom u budućnosti. Očekivati da će se u konačnoj i do sada relativno kratkoj istoriji nauke doći do teorije koja će uzimati u obzir i objašnjavati baš sve fenomene u nekoj oblasti, ravno je očekivanju da će se pojaviti čovek koji će u nekoj oblasti života biti apsolutno i nesporno uspešniji od svih prošlih i svih budućih ljudi. Nije potpuno nemoguće, ali je izvesno veoma, veoma neverovatno. Stoga je, u nedostatku takve alhemičarske ars magnae, selektivnost u izboru evidencije ne samo neminovna i očekivana, već i poželjna pojava; kao što ništa nije uspešnije od uspeha, tako i ono što vodi bržem napretku, bilo kroz inovaciju ili falsifikaciju, mora biti poželjno.

Nažalost, ovo se ponekad zaboravlja i u samoj nauci, posebno kada predrasuda i dogma nadjačaju logiku i naučni metod, a ponajviše kada se to desi u emotivnoj odbrani konzervativnih uverenja. Gotovo perfektan primer jeste jedan od argumenata koji se pojavio u raspravi o navodnim biološkim strukturama pronađenim u čuvenom meteoritu ALH84001 koji je na Zemlju stigao s Marsa i nađen je na Antarktiku, 1984. godine. Podsetimo se: godine 1996. u časopisu Science objavljena je detaljna studija Dejvida Makeja sa saradnicima u kojoj se navodi da su strukture pronađene u ovom meteoritu biološkog porekla, odnosno da svedoče o postojanju drevnih oblika života na Marsu. Mada je ova studija do danas ostala veoma kontroverzna i većina astrobiologa joj ne poklanja previše poverenja, barem dok ne dobijemo nove uzorke marsovskog tla, rasprava koja se tom prilikom povela – i dobrim delom se vodi i do danas – veoma je poučna s epistemološkog i metodološkog stanovišta.

galileo-92350_1920

Galilej

Jedan od poznatijih skeptika, profesor Ralf Harvi, istakao se tokom rasprave „argumentom“ da su zagovornici hipoteze o fosilima drevnih marsovskih mikroorganizama nekorektno postupili što su u radu objavili samo fotografije s navodnim biološkim strukturama, zanemarujući mnogo veći broj fotografija na kojima se takve strukture ne vide. Naravno, ako ste stigli do ove tačke u čitanju, vama je sasvim jasno da je vrsta objektivnosti koju je prizivao profesor Harvi podjednako utemeljena kao i ideja da bi naporedo s borcima protiv kriminala trebalo čuti i pristalice kriminala. Zamislite da se Galilej rukovodio istom logikom kad je osmatrao nebo svojim teleskopom: pored posmatranja koja pokazuju postojanje Jupiterovih satelita, on je u svom Zvezdanom glasniku (Sidereus Nuncius, 1610) zanemario stotine posmatranja u kojima se Jupiterovi sateliti nisu videli. Kakve li drske neobjektivnosti! Isto važi za sva druga otkrića u nauci: selekcija rezultata je nužan i neizostavni deo naučnog metoda. Ni do čega korisnog se ne može doći ako smo zatrpani gomilama irelevantnosti koje proizvodi baš svako istraživanje; ukoliko se ispostavi da nešto od toga zapravo jeste relevantno, uvek mu se možemo vratiti. Upravo zato se svi podaci arhiviraju; ali se u razumnim krugovima nikad ne pomišlja da se svi podaci objavljuju. Ne treba imati ikakav problem sa selekcijom rezultata koja može biti vođena teorijskim i praktičnim razlozima, uvidom u prirodu pojave i metoda, pa čak i čistom intuicijom, estetikom ili inspiracijom.

Kraj ovog teksta je pravi trenutak da pažljivom čitaocu otkrijem ključnu javnu tajnu koje je verovatno odavno svestan, a koju savremeni populistički mediji na sve načine izbegavaju, prećutkuju ili je prevode na jezik nerazumljivih eufemizama. A tajna je jako jednostavna: naučni metod je suštinski nedemokratski i nediplomatski pristup rešavanju problema, koji ne vodi nimalo računa o našim nežnim osećanjima. Argument je ili validan ili nije validan – da li se bilo kome to dopada ili ne, za nauku je sasvim nevažno. Validan argument moram prihvatiti, bez obzira na to koliko mi se ne sviđa, potpuno nezavisno od moje ili bilo čije volje ili osećanja. I to se odnosi kako na pojedinačna osećanja naučnika ili bilo kog građanina, tako i na percipirana osećanja i sentimente bilo koje društvene grupe, uključujući i one koje se u datom trenutku smatraju stvarno ili navodno zaštićenim. S naukom nema baš nikakve veze to što je takav stav postao politički nekorektan u današnje populističko doba, te što se novinarstvo danas dobrim delom zasniva na dogmi da se ne smeju napisati one istine koje se ne dopadaju bilo većini, bilo dovoljno dobro artikulisanoj manjini (ne isključivo, ali velikim delom zbog toga što danas svako može da unajmi advokata-lešinara i tuži za nanošenje duševnog bola). Otuda grozničavo insistiranje na objektivnosti čak i tamo gde toj suštinski diplomatskoj veštini nije mesto, dakle u naučnom novinarstvu. Lepo je Heraklit iz Efesa rekao pre više od dve i po hiljade godina: put naviše i naniže – jedan je te isti.

Share on LinkedIn0Share on Facebook0Tweet about this on Twitter0Share on Google+0Email this to someone