Ono što spaja tinejdžersku seriju sa filzofijom je pitanje kako i koliko razumemo druge ljude ili drugačije rečeno – možemo li ikada hodati “u tuđim cipelama”?

Junakinja serije iZombie to čini svakodnevno.

 

Razumeti nije isto što i objasniti?

Šta je Vilhelm Diltaj hteo da kaže rečima: “Prirodu objašnjavamo, a duševni život razumevamo”? Pre svega da ne možemo na isti način istraživati zakonitosti u prirodi i čoveka. Kada ispitujemo prirodu postavljamo pitanje “kako” i kroz objašnjenje odgovaramo na pitanja poput “kako funkcioniše gravitacija” ili “kako se biljke hrane”.

Kada se bavimo čovekom odgovor na pitanje “kako” nije dovoljan. Možemo objasniti kako funkcioniše naše telo ili naš mozak ali nam to neće dati odgovore na sva pitanja.  Nešto se ispušta. Ispušta se razumevanje, odnosno odgovor na pitanje “zašto”: “zašto čovek voli?” “zašto čovek gradi Crkvu?” “zašto nam je stalo do toga šta drugi misle?”. Tražimo “razumevanje iznutra”

Kao što je Mirjana sugerisala niko od nas nije “otvorena knjiga” koju drugi ljudi mogu pročitati i videti šta se nalazi u njoj. Na početnom nivou to se odnosi na prostu komunikaciju između nas.

Metafora sa otvorenom knjigom se može primeniti i kod problema razumevanja. Jednostavno rečeno, ne mogu da znam kako neko doživljava svet, zato što ne doživljavamo svi svet na isti način. Način na koji reagujemo na pojedine stvari se razlikuje. Naše emocije se razlikuju. Ono što kod mene može izazvati nelagodnost (na primer ideja da sam na otvorenom ili u velikoj grupi ljudi) kod nekoga neće imati nikakvog efekta.

iZombie

Kako bolje razumeti nekoga nego se saživeti sa njim, bukvalno “hodati u njegovim cipelama” – doživeti ono što on oseća? Ovako nešto još uvek nije moguće za ljude, ali nema razloga da ne krenemo putem misaonog eksperimenta koji nam donosi serija.

Olivia, junakinja serije iZombie kreće tim putem. Ona na određeno vreme nasleđuje mozak drugih ljudi zajedno sa njihovim karakteristikama, predubeđenjima, strahovima. Olivia iz nedelje u nedelju živi sa mozgom hakera koji pati od agorafobije (strah od otvorenog prostora), brižne majke, vojnika snajperiste sa posttraumatskim stresnim poremećajem, specijaliste za veze koji ima potrebu da daje savete svima i onda kada isti nisu traženi..

Agorafobija, majčinski instikt i umetnička duša

Često se kao pomoć za prevazilaženje najrazličitijih strahova čuje „da strah postoji samo u glavi“. Ali ovo „samo“ nije tako beznačajno, naprotiv. U svojoj agorafobičnoj epizodi Olivia mora da se izbori sa napadom panike u momentu kada napusti svoj stan. Olivia doživljava nešto što je do tada mogla samo da zamisli, nešto što je teško mogla da razume iako je znala da određeni manji broj ljudi doživljava svakodnevno. Kakve to posledice ima na njenu ličnost, kakva ograničenja joj to nameće, to je nešto što ćemo teško razumeti dok ne doživimo.

U drugoj epizodi nasleđuje majčinski instiknt. Olivia ovom prilikom doživljava vezu i osećaje koje “možda nikada neće moći ponovo da oseti”.  Taj doživljaj nagoni je da “više poštuje svoju majku i bude bolja sestra” kao i da više poštuje voljene osobe u svom životu.

Posebno je zanimljivo bilo videti Oliviju u epizodi u kojoj postaje slikar. Olivia koja nije mnogo marila za umetnost i koja je “ušla u muzej samo zato što je napolju padala kiša” dobila je priliku da doživi svet iz ugla inspirisanog, strastvenog slikara. Devojka koja je, kao uostalom i mnogi od nas, umetnost videla kao hobi, sada je doživela to da bude privučena lepotom, doživela je pogled na svet koji je “svetliji i življi” nego onaj koji je imala ranije. Ovaj slikar je inspiraciju nalazio i u svom jedinstvenom, slobodnijem stilu života koji se ocrtavao i u otvorenom braku. Olivia je otkrila i lošu stranu ovog sklopa ličnosti, izvesnu sebičnost koju strastvenost donosi sa sobom.

Ka saosećanju

Ne, ne možemo doslovno “hodati u tuđim cipelama”, ali to ne treba da nas obeshrabri.  Među ljudima postoje razlike, razlike koje je potrebno da uvažavamo i sa uzbuđenjem otkrivamo. Serija iZombie nas na to podseća. Iz nedelje u nedelju poziva nas da sagledamo svet iz druge perspektive, a to je nešto će nam omogućiti barem da saosećamo sa drugim ljudima. Omogući će nam da manje osuđujemo ljude zato što će nas podsetiti da ne možemo uvek znati šta motiviše druge ljude na određene postupke.  To je filozofija koja se ovde krije.

Svakodnevno čujem da saosećanja ima sve manje, da smo postali sebičniji. Određeni naučnici  predlažu da se radi o povećanju svesti o tome šta znači biti čovek. iZombie je način da se to efikasno uradi

Edit: 12.12.2015. Tekst učinjen jasnijim posle Velimirovih sugestija

Foto: assets.rollingstone

Share on LinkedIn3Share on Facebook0Tweet about this on Twitter0Share on Google+0Email this to someone