APSTRAKT

Šta to suštinski određuje neki, u prvom smislu konkretni entitet? Naime, koja svojstva isti nužno čine onim što jeste? Ovaj rad namerava da prikaže argumente mereoloških esencijalista shodno ovom pitanju. Oni odgovaraju: svaka celina kojoj se nije dodao ili oduzeo neki deo ima svoje suštinsko svojstvo, ujednačen raspored delova sa celinom. Najznačajniji filozof koji je istraživao ovo polje jeste Roderik Čizolm i upravo će dva njegova rada biti glavna literatura za ovaj rad. Tako ću, uz nekoliko dodatnih bibliografskih referenci, pokušati da u osnovi objasnim puteve rasprave oko suštinskih svojstava sa stanovišta mereološkog esencijalizma, kao i neke najopštije odgovore na njega.
KLjUČNE REČI: suština, delovi, celina, Čizolm, metafizika

Poreklo mereološkog esencijalizma kod Džona Loka
Smatram da se efikasan način za postizanje jasnosti pri obradi određene teme krije u uvidima u tekstove starijih filozofa odakle su sami problemi i proistekli. Upravo uvid u poreklo nekog problema omogućuje uslove za njegovo razumevanje.
Radovi nekolicine starijih filozofa služili su kao temelj za debate oko esencijalizma u aktuelnim okvirima. Mereološkim esencijalistima najviše su poslužili ljudi poput Loka, Lajbnica ili Mura. Za ovu ograničenu priliku uzećemo kao primer neke paragrafe Džona Loka.
Masa koja se sastoji od istih atoma, mora biti ista masa, ili isto telo, ma kako se ti određeni atomi pomešali. Ako se neki od tih atoma oduzme, ili pak koji doda, to više ne ostaje ista masa ili isto telo. Za ovu priliku dovoljno je atome shvatiti u svojstvu delova, a masu ili telo kao celinu. Navedeni fragment izvlači Džejms Van Kliv zasnivajući uz pomoć njega sopstveno stanovište blisko Lokovom. Razlog izvlačenja ovog fragmenta u ovom radu bilo je pokazivanje na koji način samo nekoliko rečenica starog teksta mogu biti dovoljan povod za zasnivanje većih argumenata i pokretanje čitave debate.

Čizolmovi Delovi suštinski svojim celinama
Rad koji predstavlja osnovicu mog istraživanja jeste Delovi kao suštinski svojim celinama Roderika Čizolma. Šta je potrebno objasniti pre nego što se počne govoriti o samim aksiomima teorije mereološkog esencijalizma?
Upravo ono što i Čizolm naglašava često u svome radu. U pitanju je razlika između smisla govorenja o delovima neke celine. Tu delimo popularni način od striktnog ili filozofskog načina govorenja o delovima. Da bi i istakao ono za našu priliku potrebno govorenje, Čizolm i referira na S-delove (striktne delove). U popularnom, uobičajenom smislu, moj automobil ostaje isti i nakon zamene gume na primer, dok je u filozofskom smislu to drugi automobil, prihvatajući se našeg stanovišta.
Da bi uobličio sliku o svojoj tezi, Čizolm nam iznosi određenje aksiome i definicije mereološkog esencijalizma. Sada bih se za početak prihvatio iznošenja samih aksioma stanovišta mereološkog esencijalizma, u osnovi jako važnih za ma kakvu predstavu o njemu.
Prvi aksiom kaže: ako je x S-deo od u i y je S-deo od z, onda je i h S-deo od z. Deo dela je deo celine.
Drugi glasi: ako je h S-deo u, onda u nije S-deo x. Celina nije deo svoga dela.
Dok bi treći aksiom izgledao ovako: ako je h S-deo u, onda je u takav da u svakom mogućem svetu u kom u postoji h je njegov S-deo. Odnosno, ne postoji mogućnost da celinu identifikujemo kao takvu bez nekog njenog određenog dela. Plantinga u svome radu ovom aksiomu pridodaje vremenske parametre.
Pri iznošenju Čizolmovih definicija, fokusiraću se na prvih nekoliko. One potonje bave se podrobnijim analiziranjem samog odnosa popularnog i striktnog smisla govorenja o delovima, te će ostati van dometa ovog rada koji ima cilj da pruži najosnovniji pregled.
Prva definicija govori da je h odvojeno od u ako: (1) h je drugačije od u, (2) ne postoji z koji je S-deo od h niti postoji z koji je S-deo od u i (3) h nije S-deo od u niti je u S-deo od h.
Druga definicija se bavi neki w koje je u striktnom smislu sačinjeno od h i u ako: (1) h je S-deo od w, (2) u je S-deo od w, (3) h je odvojeno u i (4) nijedan S-deo od w nije odvojen i od h i od u.
Te treća definicija glasi da je h spojeno sa u u striktnom smislu ako postoji w koji je sačinjen od h i u i striktnom smislu.
Prvom definicijom odreklo se postojanje nekakvog zajedničkog dela koji bi bio prisutan u dva odvojena dela. To čini te odvojene delove celinama. Potom se u drugoj govorilo o uslovima kada dve celine čine delove neke veće celine. Da bi neki delovi predstavljali sve delove neke celine, nijedan deo te veće celine ne sme da bude drugačiji od njihovog sadržaja, a to biva jasno tek kad utvrdimo da postoji takva celina čiji su oni delovi, što nam pokazuje treća od definicija.
Šta je sa vremenskim parametrima? Upravo to je bio deo primedbe Alvina Plantinge Čizolmovim određenjima. Iz njih Plantinga izvodi, kako ga naziva, princip mereološke nepromenljivosti. Njime želi da podvuče da: ako je u ikada deo h, onda je u deo h sve vreme dok h postoji. Na taj način se ističe važnost vremenskog parametra u samoj osnovi stanovišta mereološkog esencijalizma.
Plantinga potom u skladu sa tim parametrima modifikuje takozvani princip mereološkog esencijalizma koji izvlači iz Čizolmovih aksioma. Ovde ću taj princip izneti u njegovoj konačnoj modifikovanoj formi: za svaka vremena t i t*, svet W i entitete h i u, ako h ima u kao svoj deo u t, onda ako h postoji u svetu W u t*, h ima u kao svoj deo u t*.
Na ovaj način Plantinga u samoj definiciji principa mereološkog esencijalizma pokazuje da je zarad opstanka teze neophodno naglasiti da određeni deo mora pripadati celini tokom čitavog njenog postojanja.
Dakle da sumiramo: suština, ono što je nužno kod neke celine da bi ona bila ta određena celina, jeste da isključivo poseduje određene delove. Na koji način ćemo uključiti vremenske parametre u sve to je, kao i neka druga pitanja, predmet spora.

Alternative
Trebalo bi istaći alternative stanovištu mereološkog esencijalizma, kao i neke njihove osnovne odlike. Navedena podela alternativa nastala po uzoru na onu koju je zacrtao Džejms Van Kliv.
Imamo dve alternative. Prva bi se mogla nazvati nihilističkom. Kako nam Van Kliv saopštava, o suštini celine određene na taj način ne možemo govoriti u ontološkom smislu, budući da joj se postojanje u realnosti odriče. Ovakvo viđenje na prvi pogled podseća na uobičajen vid nihilizma (suština ne postoji), ali bi zbog nedovoljne razrađenosti u okviru samog Van Klivovog rada vrlo lako moglo da potegne i verzije koje podsećaju na navedenu. Van Kliv upravo odbacivanjem takve alternative kao irelevantne za realističku ontološku debatu i blokira njenu daljnu analizu.
Druga alternativa, po Van Klivu merodavnija, a i i istorijski mnogo poznatija jeste konvencionalistička. Ona vuče korene još od Aristotela. Ovo ime uzeo sam zbog dodatnog postupka koji je neophodno izvršiti nad određenom datom materijom, koja se u mereološkom esencijalizmu posmatra samo kao celina sa svojim određenim delovima. U pitanju je dodeljivanje određenog jezičkog određenja koje se vrši dogovorom u okviru zajednice. Opis izgleda navedenog je predmet sledećih rečenica.
Po drugoj alternative određenje suštine je udaljeno od odnosa celine i delova. Drugim rečima, ona pozitivno isključuje mereološki odnos. Opširno bi ovu alternativu mogli odrediti tako što bismo rekli da je određenom entitetu dozvoljeno da bude sačinjen od različitih delova u različito vreme, kao i da je različitim entitetima dozvoljeno da budu sačinjeni od istih delova u isto vreme. I ako pre svega tako postavimo stvari, odista se može upravo na tom mestu naći stanovište direktno kontra mereološkom esencijalizmu. Aristotelijanski entitet poseduje odgovarajući individualni subjekat na čijim osnovama je sva odgovarajuća materija određena.
Kako nas ipak ta druga alternativa stavlja u neugodan položaj? Naime, po njoj smo, na primer, prinuđeni da prihvatimo suštinsko postojanje beskonačnog broja entiteta sačinjenih od iste materije. Jedna materijalna celina može imati više suštinskih određenja. Upravo zbog toga je i jasno zašto je neophodno dodatno određenje odgovarajućeg entiteta. Kako bi to mogli objasniti po uzoru na Van Kliva?
On je uzeo primer slova T i nekog drugog slova čije bi zapisivanje imalo šire obimno određenje, tako da se može zapisati postavljanjem vodoravne crte na bilo koje mesto na vrhu uspravne. T je ograničeno na već poznato zapisivanje, dok zapisivanje drugog slova uključuje, uz zapisivanje identično sa T, i mnoga druga. Problem u tome jeste što se različitim entitetima (naša dva slova) dopušta da zauzimaju isti prostor; isti se može pripisati brojnim entitetima.
Obrnuto pitanje koje shodno ovome proističe jeste: da li bi se određenom entitetu mogao pripisati i beskonačan broj delova? Ako bi mu dodali neki novi, i tako u beskonačnost, da li bi sve to činilo isti onaj prvi entitet? Da li se taj onda uopšte i može utvrditi?
Još kada sam prvi put pročitao tada ponuđenu definiciju mereološkog esencijalizma, pažnju mi je privukla uočljiva jednostavnost takvog stanovišta. Upravo je to ono što razmatrano stanovište stavlja, ako ne na prvo mesto u esencijalističkoj debati, onda makar u njegovu najveću blizinu.

Literatura
1. Chisholm, Roderick M. 1973. ‘Parts as Essential to Their Wholes’, Review of Metaphysics 26:581-603. 1975. ‘Mereological Essentialism: Further Considerations’, Review of Metaphysics 28:477-484.
2. Plantinga, Alvin. 1975. ‘On Mereological Essentialism’, Review of Metaphysics 28:468-476. 3. van Cleve, James. 1986. ‘Mereological Essentialism, Mereological Conjunctivism and Identity Through Time’. Midwest Studies in Philosophy XI: 141-156.

part-whole-concept-004

Beograd, januar 2016.

Share on LinkedIn0Share on Facebook0Tweet about this on Twitter0Share on Google+0Email this to someone