Za ljude je važno da Vam kažu na čijoj su strani, zašto i da li bi mogli biti pristrasni. Da na neki način objave svoja interesovanja. Zato ću Vam pričati o čitanju. Reći ću Vam zašto su biblioteke bitne. Sugerisaću Vam da je čitanje fikcije, čitanje iz zadovoljstva jedna od najvažnijih stvari za čoveka. Strastveno ću se zalagati da ljudi rauzmeju šta su biblioteke, ko su bibliotekari i za njihovo očuvanje. Pristrasan sam očigledno i mnogo: Ja sam autor fikcije. Pišem za decu i odrasle. Tridesetak godina zarađujem za život kroz moje reči, uglavnom kroz izmišljanje i zapisivanje izmišljenog. Očigledno je u mom interesu da ljudi čitaju, da čitaju fikciju, da bibloteke i bibliotekari postoje i pomognu usvajanje čitanja i mesta na kojima se čitanje događa. Pristrasan sam kao pisac, ali mnogo, mnogo više sam pristrasan kao čitalac. I još više kao građanin Britanije.Ovu lekciju držim pod pokroviteljstvom „Agencije za čitanje“ organizacije čija je misija da svi imaju jednake šanse u životu time što pomaže ljudima da postanu entuzijastični čitaoci. Sve se menja, kada čitamo. O toj promeni i o samom čitanju sam došao da pričamo. Želim da pričam o tome šta čitanje radi i za šta je dobro.

orange-is-the-new-black-canceled-hoax-laura-prepon-taylor-schilling-netflix

Foto: thewrap

Bio sam u Njujorku i slušao razgovor o izgradnji privatnih zatovra – industrija koja je u razvoju u Americi. Zatvori moraju da planiraju proširenje u budućnosti – koliki su im kapaciteti potrebni? Koliko će biti zatvorenika za 15 godina? Zaključili su da to mogu da predvide veoma lako, koristeći jednostavan algoritam baziran na tome koji procenat dece uzrasta 10 -11 godina nije znao da čita. I samim tim nije mogao da čita iz zadovoljstva.
Ne radi se o tačnom broju: ne možemo reći da u pismenom društvu nema kriminala. Ali postoji korelacija. Mislim da te korelacije dolaze od nečega veoma jednostavnog – pismeni ljudi čitaju fikciju.

Fikcija ima dve upotrebe. Prvo, to je početna stanica ka čitanju. Nagon da se otkrije šta dolazi sledeće, želja da se okrene strana, potreba da se nastavi, iako je teško zato što je neko u nevolji a Vi morate znati šta će se dogoditi na kraju.. to je veoma stvaran nagon. On vas tera da naučite nove reči, da mislite nove misli, da nastavite. Da otkrijete da čitanje po sebi donosi zadovoljstvo. Jednom kada ste to naučili, na putu ste da čitate sve.

A čitanje je ključ. Pre nekoliko godina pojavile su se slutnje da živimo u svetu koji je prevazišao čitanje, svetu u kome sposobnost da nalazimo smisao u pisanoj reči postaje suvišna. Sumnja je otklonjena, reči su važnije nego ikada: putujemo svetom preko reči pošto se svet preneo na internet, imamo potrebu da pratimo, delimo i shvatimo ono što čitamo. Ljudi koji ne mogu da razumeju jedni druge ne mogu da razmenjuju ideje, ne mogu da komuniciraju (programi za prevođenje posao rade samo donekle).

Najjednostavniji način da budemo sigurni da obrazujemo pismenu decu je da ih naučimo da čitaju ali i da je čitanje aktivnost koja donosi zadovoljstvo. A to znači, najprostije, nalaženje knjiga u kojima uživaju, omogućavanje pristupa tim knjigama, i prostor da iste čitaju.

Mislim da ne postoji loša knjiga za decu. Među odraslima je moderno da s vremena na vreme, grupu knjiga, žanr ili autora proglase lošim. Enid Blajton (Enid Blyton), RL Stine su proglašeni lošim, a stipovi označeni kao negovatelji nepismenosti. To je besmislica i snobizam. Ne postoji loš autor koga dete voli i želi da istražuje, zato što je svako dete drugačije. Mogu pronaći priče za kojima imaju potrebu, mogu sebe da unesu u te priče. Banalna, istrošena ideja nije banalna i istrošena njima. Ovo je prvi put da se dete sa njom susreće. Nemojte obeshrabrivati decu od čitanja zato što imate osećaj da čitate pogrešnu stvar. Fikcija koju ne volite je put ka drugim knjigama koje biste možda voleli. I nemaju svi isti ukus kao i Vi. Odrasli iako imaju dobru nameru, mogu uništiti detetovu želju za čitanjem: zaustaviti ih u čitanju onog što vole, ili im dati vredne-ali-dosadne knjige koje oni vole; to su današnji ekvivalenti Viktorijanske literature za „poboljšanje“. Završićemo sa generacijom ubeđenom da čitanje „nije kul“ ili gore, da ne donosi zadovoljstvo.

Potrebno je da naša deca počnju da se penju uz lestvicu čitanja: ono što im donosi zadovoljstvo će ih pomerati ka gore, u pismenost. (Nemojte uraditi ono što je autor uradio kada se njegova 11-ogodišnja ćerka zainteresovala za RL Stina, a on otišao i kupio „Keri“ S. Kinga i rekao, ako ti se prvo svidelo, ovo ćeš voleti! )

Druga stvar je da fikcija gradi saosećanje.  Kada gledate televiziju ili odgledate film, gledate stvari koje se događaju drugim ljudima. Proza je nešto što gradite od 30 slova i znakova interpukcije, i Vi, sami, koristeći maštu stvarate svet i ljude i gledate kroz njihove oči. Osećate stvari, posećujete mesta i svetove koje inače ne biste znali. Učite da je svako drugi takođe „ja“. Postajete neko drugi, a kada se vratite u svoj svet, bićete malo promenjeni.
Saosećanjem se ljudi prilagođavaju životu u grupi pošto nam dozvoljava da funkcionišemo kao nešto više sebične individue. Čitanjem takođe saznajete nešto veoma važno, a to je: Svet ne mora biti ovakav kakav je. Može biti drugačiji.

iyombie
Bio sam u Kini 2007. kao deo prve dozvoljene konvencije naučne fantastike i fantazije u Kineskoj istoriji. U jednom trenutku sam pitao jednog od zvaničnika: Zašto? Naučna fantastika je bila zabranjena dugo vremena. Šta se promenilo?
Jednostavno je, odgovorio mi je. Kinezi su briljantni u pravljenju svari ukoliko im drugi ljudi donesu planove. Ali, Kinezi nisu imali inovacije i pronalaske. Nisu zamišljali. Zato je poslata delegacija u Ameriku u Apple, Microsoft, Google i ispitivani su ljudi koji su bili zaduženi za inovacije, ljudi koji su zamišljali budućnost. Saznali su da su svi od njih čitali naučnu fantastiku kada su bili mlađi.
Fikcija može da nam pokaže drugačiji svet. Može da nas odvede tamo gde nikada nismo bili. Jednom kada ste posetili druge svetove, npr. one koji jedu rajsko voće ne možete biti zadovoljni svetom u kome ste odrasli. Nezadovoljstvo je (ovde) dobra stvar: nezadovoljni ljudi mogu izmeniti i popraviti njihove svetove, ostaviti ih boljim, drugačijim.
Voleo bih da kažem i nešto o „bekstvu od stvarnosti“. Čujem da se ovim izrazom razbacuje i to u negativnom kontekstu. Kao da je ovakva fikcija jeftini opijat koji koriste zbunjeni, obmanuti i kako je jedina fikcija koja je vredna ona u kojoj se ogleda najgori svet u kome se čitalac pronalazi. Ako ste zarobljeni u bezizlaznoj situaciji, to je neprijatno mesto, sa ljudima koji Vam žele loše, i neko Vam je ponudio privremeni izlaz, zašto ga ne uzeti? Fikcija koja se bavi bekstvom od stvarnosti je upravo to, fikcija koja otvara vrata, pušta svetlost unutra, daje Vam mesto na koje možete na kome imate kontrolu, sa ljudima kojima želite da budete (i knjige su stvarna mesta); i još važnije tokom bega, knjige mogu da Vam daju znanje o svetu i vašoj situaciji, da Vam daju oružje i oklop: stvarne stvari koje možete poneti nazad u zatvor. Veštine i znanje i alati koje možete koristiti kako bi u stvarnosti pobegli.
Kao što nas je Tolkin podsetio, jedini ljudi koji su protiv bega su zatvorenici.

Još jedan način da se ubije dečja želja za čitanjem, je naravno, da se postaramo da oko nas nema nikakvih knjiga, kao ni mesta za čitanje knjiga. Ja sam bio sretan. Imao sam odličnu lokalnu biblioteku dok sam odrastao. Imao sam roditelje koji su mogli biti ubeđeni da me ostave u biblioteci na putu ka poslu tokom letnjih praznika, i bibliotekare kojima nije smetao mali dečak bez pratnje koji se svako jutro vraćao u biblioteku prolazeći kroz katalog tražeći knjige sa duhovima, magijom ili raketama, tražeći vampire ili detektive ili veštice ili čuda. Kada sam završio sam dečjom bibliotekom prešao sam na knjige za odrasle.

Bili su dobri bibliotekari. Voleli su knjige i voleli su kada su knjige čitane. Naučili su me kako da poručim knjige iz drugih biblioteka. Nije bilo snobizma vezano za bilo šta što bih čitao. Izgleda da im se sviđalo što je postojao dečak koji voli da čita, pričali bi sa mnom o knjigama koje sam čitao, nalazili bi mi druge knjige iz serije, pomagali bi. Tretirali su me kao bilo kog čitaoca – ništa više ili manje – što znači da su me tretirali sa poštovanjem. Nisam bio naviknut da me tretiraju sa poštovanjem sa osam godina.

Biblioteke su za slobodu. Slobodu da se čita, slobodu ideja, slobodu komunikacije. One su za obrazovanje (koje se ne završava kada napustimo Univerzitet), zabavu, bezbedna mesta i pristup informacijama.
Brinem da su ljudi u 21. veku pogrešno razumeli šta su biblioteke i njihovu svrhu. Ako biblioteku razumete kao policu sa knjigama, može izgledati zastarelo u svetu u kome većina, ali ne sve knjige postoje u digitalnoj verziji. Ali to promašuje poentu iz korena.

U pitanju je priroda informacija. Informacija ima vrednost, i prava informacija ima ogromnu vrednost. Tokom čitave ljudske istorije, živeli smo u vremenu oskudice informacija, pa je posed potrebne informacije uvek bio značajan, i uvek je nešto vredeo: kada zasaditi kukuruz, gde pronaći stvari, mape i priče. Informacija je bila vredna stvar, i oni koji su je imali ili su mogli da je nabave su to mogli i naplatiti.
Poslednjih nekoliko godina, došli smo od ekonomije koja oskudeva informacijama do prezasićenosti informacijama. Po podacima Erika Šmita iz Googla ljudska rasa za dva dana stvori onoliko informacija koliko je čitava civilizacija do 2003. Izazov nije naći retku biljku u pustinji, već specifičnu biljku koja raste u džungli. Biće nam potrebna pomoć kako bismo našli ono što nam zaista treba.
Biblioteke su mesta na koja ljudi idu radi informacija. Knjige su samo šlag na torti: one su tamo, i bibliotekari mogu da da Vam ih obezbede besplatno i legalno. Deca pozajmljuju knjige iz biblioteke više nego ikada – knjige svih vrsta: papirne, digitalne i audio. Ali su biblioteke takođe, na primer, mesta koja ljudi koji nemaju računare, koji nemaju internet konekciju posećuju da bi iste koristili bez plaćanja. Ovo je veoma značajno kada je način na koji tražite ili se prijavljujete za posao isključivo preko interneta. Bibliotekari pomažu ovim ljudima da se kreću po svetu.

Ne verujem da će sve knjige preći na ekrane niti verujem da bi trebale. Kao što mi je Daglas Adams rekao više od dvadeset godina, pre nego što s Kindle pojavio: knjiga je poput ajkule. Ajkule su stare: postojale su ajkule u okeanima i pre dinosaurusa. Postoje i dalje zato što su ajkule bolje u bivanju ajkule nego bilo šta drugo. Tako je i sa knjigama.Knjige su teške, nije ih lako uništiti, dobro leže u ruci – uvek će biti mesta za njih. Pripadaju u bibliotekama, kao što su biblioteke već postale mesta na kojima možete dobiti pristup elektronskim knjigama, audioknjigama i sadržaju sa interneta.
Biblioteka je mesto koje skladišti informacije i daje svakom građaninu jednak pristup istim. To uključuje i informacije o zdravlju i mentalnom zdravlju. To je zajedničko mesto. To je bezbedno mesto, raj na zemlji. To je mesto sa bibliotekarima na njemu. Kakve će biti biblioteke budućnosti je ono što bismo trebali zamišljati.

Pismenost je bitnija nego ikada, u svetu poruka i emaliova, svetu pisane informacije. Potrebno je da čitamo i pišemo, potrebni su nam svetski građani koji mogu da čitaju sa lakoćom, da razumeju ono što čitaju, razumeju nijanse i učine sebe razumljivim.

Biblioteke su kapije budućnosti. Zato je šteta što širom sveta lokalne vlasti koriste priliku i zatvaraju biblioteke kako bi na lak način uštedeli novac. Ne shvataju da tako kradu od budućnosti, da tako zatvaraju kapiju koja bi trebala biti otvorena.
Prema studiji Organizacije za Ekonomsku saradnju i razvoj Engleska je jedina zemlja u kojoj su najstariji pismeniji i bolji u matematičkim zadacima nego oni najmlađi (pošto su uračunati drugi faktori poput društveno-ekonomskog okruženja, zanimanja i pola).
Naša deca i unuci su manje pismeni od nas. Oni su manje sposobni da upravljaju svetom, da ga razumeju ili rešavaju probleme. Lakše ih je obmanuti i slagati, biće manje sposobni da menjaju svet u kome se nalaze, biće ih teže zaposliti. Sve od navedenog. Kao zemlja, Engleska će pasti iza zemalja u razvoju zato što će joj nedostajati vešta radna snaga.
Knjige su način komunikacije sa preminulima. One su način na koji učimo od onih koji nisu više sa nama, način na koji se čovečanstvo izgradilo, napredovalo, postepeno saznajući umesto ponavljanja jedne iste stvari ponovo. Postoje priče koje su starije od većine zemalja, priče koje su nadživele kulture i zgrade u kojima su prvi put ispričane.
Mislim da imamo odgovornost prema budućnosti. Odgovornost i obavezu prema deci, prema odraslima koji će ta deca postati, prema svetu u kome će se biti zarobljeni. Svi mi – čitaoci, pisci, građani – imamo obaveze. Hteo bih da ih ovde navedem.
Verujem da imamo obavezu da čitamo iz zadovoljstva, kako na privatnim tako i na javnim mestima. Ako čitamo iz zadovoljstva, ako nas drugi vide da čitamo, onda učimo, vežbamo našu maštu. Pokazujemo drugima da je čitanje dobra stvar.
Imamo obavezu da podržimo biblioteke. Da koristimo bilbioteke, da podstičemo druge da koriste biblioteke, da protestvujemo kada se biblioteke zatvaraju. Ako nemate vredne biblioteke nemate vredne informacije ili kulturu ili mudrost. Utišavate zvukove prošlosti i oštećujete budućnost.
Imamo obavezu da naglas čitamo deci. Da im čitamo stvari u kojima uživaju. Da im čitamo priče od kojih smo već umorni. Da imitiramo glasove, da im učinimo zanimljivim i da ne prestajemo da im čitamo samo zato što su sami naučili da čitaju. Koristite čitanje za zbližavanje, period kada se telefoni ne proveravaju, kada se svako ometanje ostavlja sa strane.
Imamo obavezu da koristimo jezik. Da poguramo sebe: da saznamo šta znače reči i kako da ih upotrebljavamo, da komuniciramo jasno, da kažemo šta mislimo. Ne smemo pokušavati da zamrznemo jezik, ili da se pretvaramo da je to mrtva stvar, već ga moramo koristiti kao živu stvar koja teče, pozajmljuje reči, dozvoljava da se značenja i izgovori menjaju kroz vreme.
Mi pisci – posebno pisci za decu, ali svi pisci – imamo obavezu prema našim čitaocima: to je obaveza da pišemo istinite stvari, posebno značajno kada stvaramo priče ljudi koji ne postoje na mestima koja nikada nisu postojala – da razumemo da istina nije ono što se dogodi već ono što nam pokazuje ko smo mi. Fikcija je laž koja govori istinu. Imamo obavezu da ne dosađujemo čitaocima, već da u njima probudimo potrebu da okrenu stranu. Jedan od najboljih lekova za nezainteresovane čitaoce je priča koju ne mogu prestati da čitaju. I dok imamo obavezu da čitaocima prenosimo istinu, obezbedimo oklop i oružje i prosledimo kakvu god mudrost smo stekli na ovom svetu, imamo obavezu da ne propovedamo, da ne pridikujemo, da ne namećemo već servirani moral i poruke u usta čitaoca kao što ptice svoje mlade hrane sa već sažvakanom hranom. I imamo obavezu, da nikada, ni pod kojim okolnostima, ne pišemo nešto za decu što ne bi želeli sami da čitamo.
Imamo obavezu da razumemo i priznamo da kao pisci za decu radimo važan posao, zato što ako zabrljamo i napišemo dosadne knjige koje odbiju decu od čitanja i od knjiga umanjujemo našu budućnost i uskraćujemo njihovu.
Svi mi – odrasli i deca, pisci i čitaoci – imamo obavezu da sanjarimo. Imamo obavezu da maštamo. Lako je pretvarati se da niko ne može ništa promeniti, da smo u društvu u kome je društvo veliko, a individua manja od ničega: atom u zidu, zrno pirinča u polju. Ali istina je, da individue mogu da promene svet iznova i iznova, individue prave budućnost, i to rade zamišljajući stvari koje bi mogle biti drugačije. Pogledajte oko sebe: mislim to. Pauzirajte, na trenutak i pogledajte po sobi. Istaćiću nešto toliko očigledno da je često zaboravljeno. To je ovo: sve što vidite, uključujući zidove je u nekom trenutku zamišljeno. Neko je odlučio da je lakše sedeti na stolici nego na zemlji i izmislio je stolicu. Neko je morao zamisliti način na koji mogu pričati sa Vama u Londonu, a da pri tome niko od nas ne pokisne. Ova soba i stvari u njoj, i sve stvari u zgradi, u ovom gradu, postoje, ponovo i ponovo zato što su ljudi zamišljali stvari.
Imamo obavezu da učinimo stvari lepim. Da ne ostavljamo svet ružnijim nego što smo ga zatekli, da ne praznimo okeane, da ne ostavljamo naše probleme narednim generacijama. Imamo obavezu da počistimo za sobom, i da ne ostavimo našu decu sa svetomkoji smo kratkovidošću zabrljali, zakinulu i obogaljili.
Imamo obavezu da kažemo političarima šta želimo, da podignemo glas protiv bilo koje stranke koja ne razume vrednost čitanja, koja ne vidi vrednost u stvaranju građana koji žele da zaštite i podrže pismenost. Ovo nije stvar stranačke politike, već čovečanstva.
Albert Ajnštajna su pitali kako da učinimo decu inteligentnom. Njegov odgovor je bio jednsotavan i mudar: „Ako želite da Vam deca budu inteligentna, čitajte im bajke. Ako želite da budu još inteligentnija čitajte im još više bajki.“ On je razumeo vrednsot čitanja i zamišljanja. Nadam se da deci možemo obezbediti svet u kome će čitati i u kome će im biti čitano, u kome zamišljaju i razumeju.

Photograph: Robin Mayes

 Izmenjena verzija predavanja za „Reading Agency“, 14. oktobra. 2015.
Neil Gaiman, objavljeno u Gardijanu,
prevod: Đorđe Cvetković

Share on LinkedIn5Share on Facebook0Tweet about this on Twitter0Share on Google+2Email this to someone