Knjiga američkog paleontologa i evolucioniste Dejvida Raupa (1933-2015) Izumiranje: loši geni ili loša sreća? bavi se pre svega mini-revolucijom do koje je došlo u geo-naukama, a posledično i u teoriji evolucije tokom 1980-tih godina kada je doktrina gradualizma, koja je vladala tokom oko 150 godina od doba Čarlsa Lajela, zamenjena novom paradigmom koja se često naziva neokatastrofičkom. Oznaka se najčešće primenjuje na epizode masovnih izumiranja koje su desetkovale žive vrste na našoj planeti barem pet puta u poslednjih pola milijarde godina i kada je u geološki i biološki veoma kratkim periodima vremena dolazilo do dramatičnih promena fizičkih uslova i nestanka čitavih flora i fauna. Medijski najpoznatije je izumiranje na kraju krede i početku paleogena, pre 65 miliona godina, kada su izumrli dinosaurusi, ali i mnogi drugi taksoni poput amonitnih školjki. Raup koristi primer ovog izumiranja – za koje danas znamo da je uzrokovano sudarom Zemlje sa asteroidom koji je stvorio više od 200 kilometara veliki krater Ćikšulub na dnu Meksičkog zaliva – da ilustruje revolucionarnu prirodu našeg novog razumevanja istorije naše planete i njene biosfere.
Ova knjiga na vrlo pristupačan i popularan način približava čitaocu neke od ključnih pojmova neophodnih i za najpovršnije razumevanje geonauka i biološke evolucije: epizode masovnih izumiranja, gradualizam, katastrofizam, selektivnost izumiranja, kriva ubijanja, specijacija, geografski raspon, samo su neki od pojmova koji se uvode na zabavan način, uz mnogo primera iz svakodnevnog života, pop-kulture ili misaonih eksperimenata. Za filozofski orijentisanog čitaoca, od naročitog značaja je razumevanje metodologije istorijskih nauka, poput paleontologije ili biološke evolucije, koje, nasuprot odavno prevaziđenom pozitivističkom modelu, za kojim se često čuje potpuno nezasluženi žal, nisu nimalo inferiorne u odnosu na empirijske nauke poput fizike ili hemije. Raup sjajno ilustruje u kojoj meri su novi kvantitativni metodi i široko korišćenje numeričkih modela i računarskih simulacija – uvođenje kojih je dobrim delom njegova lična zasluga – doprineli rušenju gradualističke dogme da je “prošlost ličila na sadašnjost”. Autor pored empirijskih nalaza daje i svoj utemeljeni lični odgovor na dilemu koju pred nas postavlja podnaslov knjige – bez otkrivanja suvišnih detalja i kvarenja ugođaja u čitanju možemo reći da je sve što se odigralo od pojave originala ove knjige do sada njegovo mišljenje višestruko potvrdilo. Danas, kada je izumiranje živih vrsta kao posledica ljudskih aktivnosti jedan od najvećih ekoloških i moralnih problema sa kojima se suočavamo, knjiga Dejvida Raupa predstavlja sjajan uvod u ovu problematiku, kakvih do sada na srpskom i drugim jezicima bivše Jugoslavije nije bilo.
PODACI O KNJIZI:
Dejvid M. Raup, Izumiranje: loši geni ili loša sreća? (prevod Jelena Dimitrijević i Milan Ćirković, izdavač Heliks, Smederevo, 2015; ISBN 978-86-86059-62-8)
Ostavite odgovor