Internet je jedinstveno okruzenje, omogućava nam naizgled neograničeno mnogo, a pritom se od nas zauzvrat ne očekuje ništa. Često smo na mreži, a pri tome uglavnom ne razmišljamo mnogo o tome kako utiča na nas ili o mogućim posledicama nasih postupaka.
Kad govorim o internetu ja zapravo mislim na odredjeni socijalni prostor u kojem itekako dolazi do interakcija (nije vazno da li se radi o socijalnim mrežama, forumima itd.). Medjutim, te interakcije su često površne.
Ipak, ne želim da pišem o tome kako postajemo masa zombija zaokupljenih virtuelnim svetom više nego stvarnim (to je verovatno tema za drugu priliku), trenutno me zanima jedinstven fenomen. Pitanje koje imam je zašto prosečna osoba samo ovlaš pročita naslove i/ili uglavnom nastavi dalje ostavljajuci ponekad lajk, a ponekad komentar na dotični tekst?
Distrakcije – Biblioteka u Diznilendu
Ovaj problem sam odlučio predstaviti kroz jednu metaforu, jer mi se čini da je tako lakše približiti temu svima. Nazvao sam to Biblioteka u Diznilendu. Ne znam da li ste ikada bili u Diznilendu, eto ja lično i nisam, ali mi izgleda da je to veoma zanimljivo mesto. Verujem da su mnogi od nas bili bar na nekom vašaru, mozda u Guči ili na slicnoj manifestaciji, pa možemo stvoriti bar približnu sliku o tome koliko zabavnog sadrzaja tamo ima. Ako i niste bili na ovakvim dešavanjima, oslonicu se na vašu maštu.
Uglavnom zamislite da se nađete baš u jednom takvom zabavnom parku. Mesto je šareno, na sve strane mnoštvo zanimljivog i lako dostupnog sadržaja. U samom parku postoji i jedna biblioteka sa čitaonicom, veoma bogata biblioteka sa mnogo knjiga i tekstova najrazličitije vrste. Nekad nam recimo za seminarski rad treba skup tekstova i svakako zaputimo se u tu biblioteku. I sada se nalazimo u situaciji da imamo hrpu tekstova ali je čitaonica u sred parka. Tada kreću problemi. Kroz prozore vidimo kako se drugi zabavljaju i nudi nam se mogućnost da se priključimo toj zabavi. Možda nas neko pozove na telefon ili nam za oko zapadne neka šarena reklama.
Ovako vidim internet. Da bi ostali fokusirani na čitanje ili istraživački rad moramo imati veoma jaku volju. Moramo isključiti sve te mogucnosti zabave i posvetiti se radu. Čim pomislite da biste mogli da poslušate pesmu ili se nekako razonodite radi odmora na dobrom ste putu da se uhvatite u đavolje kolo. Imam osećaj da je postalo teže pobediti u maloj borbi koja se odvija u mozgu svakog od nas – borbi da ostanemo fokusirani na rad.
Prelistavanje
Češće smo u situaciji da u potrazi za informacijama spazimo zanimljive naslove i odlučimo da pročitamo po neki sažetak. Izgleda nam besmisleno upustiti se u čitanje cele knjige jer naposletku ima toliko mnogo zanimljivijih stvari za odraditi. Mnogi će pročitati samo naslov i nastaviti dalje, i to je u redu, a po neko će pročitati ceo tekst. Sloboda je svakako viša vrednost od obrazovanja ili umetnosti ili zdravog života. Niko ne bi trebalo da nas primorava na čitanje ili slikanje, čak ni na to da jedemo zdravu hranu.
Postupamo praktično, pokušavamo da što brže dođemo do podataka koji nas zanimaju, podataka koje nam npr. internet pretraživači daju u izobilju. Ono što je fascinantno je da ovaj način postupanja dovodi do toga da naš mozak bude drugačije “povezan”, da funkcioniše na drugačiji način nego ranije. Zainteresovani o ovom fenomenu mogu da pročitaju više u knjizi Plitko (The Shallows). I banalni saveti poput onog “nemojte ubacivati linkove u tekst da ne bi odvlačili pažnju” deluju nepraktično, pomalo i radikalno, ali poenta knjige je ona na kojoj se trebamo zamisliti
Predrasude
Ipak, glavni problem koji bih naveo je ljudsko mišljenje o svemu i svačemu. Ako se pak i dogodi nešto novo ili neuobičajeno vrlo brzo će na osnovu prošlih razmisljanja zauzeti stav i prema tom novom dogadjaju. To su predrasude. Svi mi imamo predrasude, korisne su u mnogim situacijama, međutim one nas sputavaju kada je reč o slobodnom mišljenju. Šta imam u vidu?
Stvar je u tome da već imate stav o određenom problemu koji ste spremni ste da branite, nećete dozvoliti upliv drugacijeg razmišljanja bez obzira koliko je njihov stav racionalan ili tačan/pogrešan. To Vam zapravo i nije važno, za vas je važno samo da odbranite ili nametnete svoj stav drugima. Tu negde cini mi se leži zec kojeg sam pokusao da ulovim ovim tekstom.
Ljudima je često dovoljno da pročitaju naslov i kao nekom čarolijom već se bacaju u žučne rasprave: brane Vas ili zasipaju drvljem i kamenjem dok zapravo nisu ni pogledali šta ste tačno napisali.
Priznajem i ja često lajkujem tekst koji nisam pročitao u celini. Nemojte me shvatiti pogrešno, volim da čitam, volim knjige, ali kada surfujem po internetu moguće je da ne pročitam ceo tekst. Ali ako samo pročitate naslov i na osnovu toga odlučite da zauzmete jako mišljenje i da se zučno raspravljate u komentarima – tada vučete bika za rog.
Ars Tehnika banana eksperiment (2011. godina)
Kako bi utvrdili koliko njihovih čitalaca čita tekstove do kraja pre nego što ih prokomentarišu, Ars Tehnika objavila je tekst: “Veća je šansa da oružje u vašem domu bude upotrebljeno za glupost nego samoodbranu”. U tekstu je bila sakrivena rečenica koja kaže “Ukoliko ste pročitali tekst do ovde, molimo Vas da u komentaru spomenete bananu”. Reč banana je po prvi put spomenuta u 93. komentaru.
Njihova prognoza je bila da 90% ljudi koji komentarišu tekst isti i ne pročita. Eksperiment je pokazao da je procenat zapravo i veći.
U duhu eksperimenta izazivam Vas da testirate vašu okolinu. Testirajte vaše prijatelje. Nastavnici testirajte vaše đake i studente, đaci vratite im istom merom. Pa da vidimo čiji “Jesen u mom kraju” rad će da ocene sa 3+.
Nemam rešenje, ja samo prstom pokazujem na golog kralja. Sad će se neko možda naljutiti što je uopšte čitao ovaj tekst. Nečuveno nema odgovora na pitanje. Dopustite mi ipak da kazem par stvari u svoju odbranu. Svakako bih voleo da podstaknem ljude da čitaju vise, da budu otvoreni za promenu perspektive i da svet vide potpuno drugacije. Međutim ja nisam veliki govornik. Ponekad ne uspevam ni psa iz zgrade da izvedem napolje. Shvatajuci to teško ću inspirisati ljude da se strastvenim žarom bace na čitanje, ali zato sam se prihvatio manjeg i realnijeg zadatka. Pokazati na uzrok problema, biti buva na leđima lenje mačke (mozda je neću naterati da potrči ali će se bar počešati).
29 априла, 2016 at 11:37 pm
Hahahahah, najace su ti ove zivotinje koje pominjes, macke, buve, bikovi…i “Jesen u mom kraju”:) Svaka cast, da li ti mozda pises neke price, drame? Znas sta je meni zanimljivo, ja dosta tekstova procitam u celosti, ali se otprilike desava ovo sto si napisao…citam to sto mi odgovara, nekako filtriram sadrzaj i prilagodjavam ga ocekivanom. A to je vrlo lose, jer je tekst celina koja daje kontekst, kao sto u recenici znak interpunkcije promeni znacenje tako i ovde jedna recenica menja poentu celog teksta. I nije fora samo sa pozadinskim znanjem i predrasudama (Dijem, Kvajn, holizam), mi na nivou percepcije vec dosta toga selektujemo, cak i pre nego se fokusiramo.
Ja nemam ni fejsbuk, ni tviter, komentarisem ali ne lajkujem, ali mislim da bi to olaksalo stvar, na fejsbuku se valjda pojavljuju vesti iz domena koji korisnik prati, tako da filtriras ono sto je vec filtrirano i skracujes muke.
30 априла, 2016 at 6:39 pm
Ubacim tako poneki pokusaj dovitljivosti u tekstove da budu malo zanimljiviji, drago mi je sto funkcionisu. Pisem ponekad price, ali uglavnom sam zatrpan neobjavljenim skicama. Mislim da svi mi imamo taj filter koji nam je toliko blizak da je zapravo neprimetan, ali ovaj tekst je eto pokusaj budenja iz dogmatskog dremeza. Mislim da nam je potrebna svest o tome da postupamo po nekoj zacrtanoj putanji(filteru) bilo da mozemo ili ne mozemo da je menjamo.
Sto se tice drustvenih mreza stvarno su mac sa dve ostrice, lako se dolazi do informacija ali te informacije mogu cesto biti pogresne. Ja uglavnom lajkujem slike macaka i delim smesne stripove.