Članak “Da li biramo da biramo?” Marije Mitrovanov originalno je objavljen 27. septembra 2013. na portalu iSerbia
Neću vam govoriti o slobodi volje i o tome koliko su naši izbori ograničeni, jer je to samo po sebi veoma duboka tema i, na osnovu svog iskustva, mislim da svet nije spreman na tolike, iznenadne, dubine. Možda će biti spremniji u sledećem članku (smeh). Ovde ćemo ćaskati o tome kuda naši izbori vode. Da li se naš izbor grana ka širokim bulevarima ili nas vodi u slepu ulicu?
Svaka odluka ima neku posledicu, bilo ona pozitivna ili negativna. Međutim, nije im jedina odlika to da li su dobre ili loše, već i to da li dalje vode nekuda ili nas ostavljaju tu gde smo sad. Koliko smo spremni da gledamo ka sutra toliko ćemo imati više mogućnosti, jer će naš razum automatski detektovati karte u više pravaca. Obično imamo viziju o tome šta želimo da budemo kada porastemo i idemo ka tome, a ono što se usput dešava je samo ono što nam se dopada. To je sve lepo dokle god smo pod roditeljskim krovom i dok ti roditelji dobro zarađuju, a naš sistem za samoodržanje je zakržljan. U tom slučaju, čak i ako ne uspete da postanete ono o čemu ste maštali i uostalom, ka čemu ste išli, ništa strašno, malo ćete se razočarati, zatvarati u svoju sobu, jesti čokoladu do ponoći, a od ponoći sladoled i to je to. Međutim, ništa u priči o životu sa zakržljalim sistemom za samoodržanje, pod krovom roditelja koji dobro zarađuju nije izvesno. Neću da zalazim u tamnu stranu priče o promenljivim uslovima života, ali nadam se da znate da takva mogućnost postoji. Bar je moguće da vam onaj sistem ipak proradi i u nekim godinama poželite da sami sebe održavate/izdržavate. U takvoj mogućnosti, ako ne ostvarite jedini cilj ka kom ste težili, nećete samo očajavati, već ćete se bojati za one stvari za koje se boje veliki. Zašto? Idući ka ostvarenju jedne mogućnosti, gubite svaku alternativu, a gubeći jedinu mogućnost, izmiče vam se tlo pod nogama.
Recimo, danas popunjavate listu izbornih predmeta od kojih vam jedan, doduše, dosadan, omogućava da u budućnosti budete kvalifikovani za određeni posao (koji je, da se razumemo, sasvim u redu), a drugi vam ne nudi nikakve kvalifikacije, već vam samo pruža satisfakciju zato što je materija zanimljiva. U redu, ne morate danas da želite taj posao koji ovaj predmet omogućava, ali zamislite sledeću situaciju: Ja sam pohađala taj predmet, vi niste. Otvara se konkurs za dva radna mesta – jedan je onaj za šta ja jesam kvalifikovana (a vi niste, jer ste išli na onaj zanimljivi predmet), a drugi je utovar i istovar robe. Pretpostavimo i to da nismo u situaciji da biramo nezaposlenost. U takvoj situaciji, ja mogu da biram koji ću od ta dva posla, a vi ne možete, imate samo jednu mogućnost. Dakle, ja sam tada birala da mogu da biram, a vi ste birali da ne birate, koliko god to jezički zvučalo paradoksalno, u praksi se pokazalo kao ispravno tvrđenje.
Sa ovom tematikom je usko povezan fenomen ljudi koji idu linijom manjeg otpora. Svi to radimo. Ne uvek, odnosno, ne u svakoj situaciji, ali to radimo kad god imamo mogućnost za to. Još uvek nismo svesni da to ponekad može da nam se obije o glavu. Nismo svesni da uljuljkanost današnjeg trenutka možda neće da se prenosi u budućnost i upravo ta nesvesnost je odgovorna za to što mi ne razmatramo šta to biramo onda kada biramo. Da li današnji izbor nosi sa sobom u budućnosti račvanje ili to nam je što nam je. Retko kada razmišljamo o pravcima odluke, uglavnom na umu imamo samo da li su te posledice dobre ili loše po nas.
Ne pristajte na zastarelu priču da postoji samo jedan put, zato što ni tlo više nije kao tada kada je ta priča nastala.
“Da li biramo da biramo?” drugi deo
Izbori, izbori i još izbora! Politički, poslovni, ljubavni, socijalni, oni od izuzetne važnosti i oni manje važni. Zajedničko im je to da su naši. Međutim, da li su? Kada sam nedavno zavirila u dublju analizu načina na koji biramo došla sam do ne tako očiglednih rezultata.
Najdominantniji pojam koji stoji u vezi sa našim izborima je pojam slobode. Ubeđeni smo u to da imamo slobodu volje i da drugima ne zalazimo u istu, ali činjenica je da ona ne izlazi kao apsolutna, već ograničena. Poznate su vam situacije kada ste u dilemi ili čak trilemi. To, istina, pokazuje da vam se više stvari dopada pa da ne možete da se odlučite, ali i još nešto. Naime, to pokazuje da kalkulišete ka najboljem mogućem rešenju. Obično kalkulišemo da bismo izbegli loš ishod.
Kakvi bi bili ti loši ishodi? Da se neko naljuti, uvredi, promeni mišljenje o vama, da propustite potencijalnu šansu za nešto drugo ili se bojite da ćete se jednog dana zapitati: „šta bi bilo kad bi bilo?“. Sve su to stvari koje ograničavaju našu slobodu izbora. Time što smo, imajući u pozadini jedan od ovih razloga, izabrali jedan put, a ne drugi, nije se radilo o izboru kao takvom, već se radilo o izboru kao proizvodu kalkulacije. U tako nečemu nismo sledili sebe i svoje potrebe, već smo išli linijom manjeg otpora koja je karakteristična za zavisno, a ne za slobodno biće. Može neko da primeti da u kalkulaciji jesmo gledali sebe, jer može da nam ne prija osećaj da se neko, recimo, ljuti na nas, pa onda zbog sebe izbegavamo to što nam ne prija. Nije to baš tako. To ćemo primetiti onog trenutka kada uvidimo da nije naš problem što je neko reagovao na određeni način, jer je reakcija više do onoga u kome je ispoljena (očigledan dokaz je taj što više ljudi na istu stvar reaguje drugačije). Moram na ovom mestu da stavim ogradu, jer, naravno, ne mislim na situaciju kada neko reaguje na naše očigledno bahato ponašanje kada mi jesmo krivci. Tu takođe imamo slobodu, ali smo je zloupotrebili, jer smo je upotrebili u loše svrhe.
Važno je raščistiti sa sobom gde je granica između onog što sam ja i onoga što su drugi ljudi, okolnosti i hipotetički scenariji. Na kraju krajeva, ne oduzimaju nam toliko drugi ljudi i druge stvari slobodu koliko mi sami to činimo. Nisu drugi ti koji nam išta zabranjuju ili određuju naše odlučivanje, uostalom, nemaju ni prava na to. Mi smo ti koji sebe ograničavamo tako što imamo na umu sva ta navedena (i još mnoga) ograničenja, a sami ih stvaramo tako što izostavljamo granicu.
Nije realno izvodljivo imati na umu sve moguće ishode koje će naše odluke doneti. Problem je u tome što se često ponašamo kao da je to moguće pa otuda i sva ona nastojanja da kalkulacijom dođemo ne do slobodne odluke, već do kalkulacijom dobijenog rezultata. Ne znamo da li će se neki hipotetički scenario ostvariti, nemamo uvid u budućnost, imamo samo neku meru verovatnoće koja nije apsolutno pouzdana. Stoga, ne treba posezati za takvim ograničavajućim mislima, jer time sebi oduzimamo slobodu. Niste odgovorni za ono što niste mogli znati da će se desiti nakon što vi odlučite.
Nije čovek čoveku vuk, već smo sami sebi vuk zato što sami sebi stvaramo te demone koji nas progone i oduzimaju nam slobodu i samokretanje kroz život. Sami stvaramo predrasude, razne osećaje, nesigurnost, stotine misli i sami sebi ne dajemo mira. Konačnom izboru je već prethodio jedan primarni izbor. Mi smo birali da li ćemo da biramo ili ne. Izabrali smo između slobode i neslobode. Izabrali smo između sveta u kom sledimo sebe i svesni smo da imamo slobodu, gde sebi dajemo pravo na grešku, jer ishodi nisu izvesni i sveta gde takođe ishodi nisu izvesni, a mi i pored toga sebe usmeravamo između nekih zidova koje smo sami postavili, umesto da sebi dozvolimo široko polje koje nam je izvorno dato.
Ostavite odgovor