Na trgu se skupilo dosta sveta, i svi su pokušavali da saznaju šta je bilo sa Sokratom. Mislili su da će, kad dođu na trg, čuti već jedni od drugih šta se desilo. Međutim, niko nije imao informaciju, ni pouzdanu ni nepouzdanu. Na kraju su odlučili da odu u atinski sud.

Kad su stigli, Sokrat je već završavao besedu u svoju odbranu. Govorilo se o tome kako Sokrat neće plakati za svoju milost, jer to nije pravedno ni lepo. Videli su Sokrata kako mirno stoji i staloženo govori, moleći slušaoce da se ne čude što nije doveo svoje sinove, porodicu, rođake i prijatelje. Dodaje još, da ne namerava da plače niti izvodi pozorišni komad. Kaže da je to protivno njegovom idealu vrline. Ako neko misli da se odlikuje lepim vrlinama i uzornim ponašanjem, onda ispoljavanje emocija uoči suđenja ne bi bili u skladu sa tim. Kaže da takvo ponašanje ne može imati neko ko sebe predstavlja moralno i pravedno. Čulo se: „Ja sam često video neke takve ljude kad im sude; oni misle da su nešto, a čudnovato se ponašaju, kao da smatraju da će im se nešto strašno dogoditi ako bi morali poginuti, i kao da će biti besmrtni ako ih vi na smrt ne osudite!“ Kaže još Sokrat, da bi porota pre trebalo okriviti one koji se tako ponašaju, nego one koji mirno postupaju. Osim toga, to nije atraktivno ni lepo za gledanje.

Slušaoci su namrgođeno gledali u njega, opet siti njegove ironije i drskosti.

Beseda se odvijala istim tokom, a govornik i slušaoci su postajali polako umorni. Na samom kraju iskrene besede, kao Sokratove poslednje reči na sudu, zablistala je najveća ironija od svih, Sokratova vera u Boga: „Ali već je vreme da odlazim – ja u smrt, a vi u život. A ko od nas ide ka boljem spasenju, to niko ne zna osim Bog“.

Share on LinkedIn0Share on Facebook0Tweet about this on Twitter0Share on Google+0Email this to someone