Apstrakt: U ovom radu izložiću jednu od najuticajnijih kritika demokratije u istoriji političke političke teorije, Platonovu kritiku demokratije iz Države. U prvom delu rada ću pretstaviti kratak pregled istorije pre Platona, kao i neki od mogućih razloga za Platonovo negodovanje prema demokratiji. U drugom delu ću prikazati poziciju Države u sistemu Platonove filozofije i uporediću je sa Zakonima u skladu sa potrebama rada. Treći i glavni deo namenjen je obrazloženju kritike demokratije kroz analogiju sa brodom, na koju nailazimo u Šestoj knjizi države. Pored ovoga,prikazaću sliku idealnog vladara – filozofa i uporediću je sa drugim mestima u Državi, kao što je alegorija sa pećinom, analogija sa suncem i drugim poznatim mestima.
Ključne reči: Demokratija, kritika, filozofi – vladari, analogija sa brodom.

bronze-610837_1280

Istorijska slika Atinskog polisa pre Platona i mogući uzrok njegovih indignacija prema demokratiji

Reč demokratija znači vladavina naroda, jer potiče od grčke reči δῆμος koja znači narod i κράτος koja znači vlast ili moć. U staroj Grčkoj demokratija je bila prisutna u najdoslovnijem obliku, zato što je, za razliku od savremenih posredničkih demokratija, demokratija u staroj Grčkoj bila direktna. Razlog za to je to što su polisi u kojima su stari Grci živeli, imali dovoljno mali broj odraslih muških slobodnih građana, pa je direktno odlučivanje bilo moguće. Začetke demokratije uočavamo još u vreme vladavile Solona (Σόλων), međutim, ona se mnogo znatnije razvila u vreme Klistena (Κλεισθένης) i u vremenima nakon njega.
Atina je u vreme Prvog peloponeskog rata (431-404 g. p.n.e.), zajedno sa okolnim naseobinama koje su se nalazile izvan zidina grada, brojala oko 300.000 stanovnika. Od tog broja tek oko 40.000 su činili odrasli muškarci (preostalo stanovništvo sačinjavali su žene, deca, meteci-doseljenici i robovi kojih je bilo preko 150.000). Ovo je važno napomenuti, jer su punopravne građane činili jedino odrasli muškarci i jedino su oni imali pravo (ali i obavezu) da učestvuju u radu političkih institucija kao što su sudovi helijeje i areopag (Ήλιαία i Ἄρειος Πάγος), zatim Veće – bula (βουλή) i skupština – eklesija (ἐκκλησία). Stanovništvo se delilo na tri klase, od kojih su pri dnu bili robovi, posle njih su dolazili meteci, dok su treću i najvišu klasu činili punopravni građani. Građanstvo se delilo na eupatride (zemljoposednike – aristokrate) i na radnike koji su se delili na zanatlije (δημιουργός) i na zemljoradnike (γεωμόροι). Radnici su bili slobodni građani koji su sačinjavali demos (δήμος), i demos je po svom političkom položaju bio suprotstavljen aristokratiji.
Eklesia, odnosno narodna skupština, predstavljala je stožer demokratije i svi državni organi bili su joj potčinjeni. Kao što je gore već rečeno, Atinska demokratija bila je direktna, jer je svaki građenin, preko narodne skupštine, neposredno učestvovao u vlasti. Kako veće od petsto građana, tako i veliki narodni sudovi-helijeje sa svojim velikim porotama-dikasterijama (δικαστήρια), kao i manji tradicionalni sud-areopag, su potpadali pod protektoratom narodne skupštine.
U Platonovoj (Πλάτων) Državi nailazimo na jednu od najpoznatijih i najsnažnijih kritika demokratije. Možda je razlog zašto je Platon bio toliko neprijateljski raspoložen prema demokratiji to što je Atinska demokratija osudila na smrt njegovog učitelja Sokrata (Σωκράτης). Platon je imao 28 godina 399. godine pre nove ere (jer je rođen 427. god. p. n. e.), kada je njegovom učitelju Sokratu bilo suđeno. Sokrata su optuživali da kvari omladinu i ne veruje u bogove. Pravi razlog suđenja je bio političke prirode, naime određen broj Sokratovih prijatelja iz mladosti, je okrenuo leđa Atini i pomogao Sparti da pobedi u Peloponeskom ratu. Sokrata je Atinski narodni sud osudio na smrt ispijanjem kukute. Smrt Sokrata je duboko pogodila Platona, i Sokratova smrt će biti motiv koji će se ponavljati u više Platonovih dijaloga. I sam argument protiv demokratije je ispričan kroz lik Sokrata, koga je Platon koristio za izlaganje svojeg učenja u većini dijaloga.

Uloga Platonnove Države u njegovoj filozofiji i njeno poređenje sa Zakonima

U Državi Sokrat raspravlja o prirodi pravde sa više sagovornika. Pretpostavlja se da se ova rasprava vodi u doba političke slabosti Atine, i da su zbog toga Sokratovi glavni sagovornici zabrinuti zbog dekadencije društva i razmišljaju o načinu obnove političke moći3. Sokrat iznosi poprilično radikalnu ideju reforme, bez nekog preteranog otpora od strane sagovornika. Platonova Država se po nekima bavi Platonovom vizijom idealnog društva, kroz primer zamišljenog polisa zvanog Kaliopolis (Καλλίπολις) ili u prevodu grad lepote. Po nekima smisao Platonove Države, uopšte nije bio da predloži reformu koja bi stvorila idealno društvo, već da bude neka vrsta misaonog eksperimenta, kojim bi moglo da se objasni šta je pravičnost. Jedini način da se dođe do toga šta je pravičnost, je da se krene drugim dužem putem, i to je put kojim se u Državi ide. Ciceron je rekao da Država ne pokazuje kako treba da izgleda savršeno društveno uređenje, već da govori o samoj prirodi političkih stvari, o prirodi polisa. Leo Štraus tvrdi da je krajnji cilj dela odbrana Sokratovog viđenja pravičnosti, i da je zbog potrebe te odbrane u Državi napravljen grad koji postoji samo u govoru.

Ali bez obzira na to sa kojim ciljem je Država pisana, Platonov argument protiv demokratije je izraz pravog Platonovog stava o demokratiji. Neki stručnjaci tvrde da je Platon, kasnije u starosti izmenio svoje mišljenje o demokratiji i da je to razlog zašto idealna država iz Zakona ima neku vrstu demokratskog uređenja. To je zastarelo shvatanje koje je bilo popularno među tumačima Platona u 19tom veku, po kome se Platon u početku zalagao za vlast filozofa, da bi kasnije u starosti svoj stav promenio u podržavanje zakonom ograničene demokratije. Ovaj stav je još uvek ukorenjen među širom publikom ali je daleko od istine. Verner Jeger je tvrdio da je Platonov stav prema demokratiji iz Države pravi Platonov stav. Razlog za to je zato što Zakoni ne sadrže nikakvo znanje niti o ontologiji niti o logici, bez kojih istinski idealna država ne bi mogla da bude zasnovana.
Moglo bi se reći da Država, merena dijalektičkim merilom, otelovljuje stupanj ideje i istine zasnovane na bivstvu, dok Zakoni, nasuprot tome, stoje na stupnju pukog mnjenja. (Jeger 1991: 530)
Zakoni predstavljaju spuštanje na niži nivo na Platonovoj liniji znanja, spuštanje sa nivoa ideja na praktičan svakodnevni plan. A usput glavni cilj dela Zakoni nije da bude upustvo za pravljenje idealne države, već da bude upustvo za pravilno obrazovanje8

Prikaz Platonove kritike demokratije u šestoj knjizi Države i njeno poređenje sa ostatkom istoimenog dela

Argument protiv demokratije, koji se iznosi u šestoj knjizi Države je ispričan kroz analogiju sa brodom. Kao prvo, pre nego što ispriča priču u kojoj je sadržana analogija, Sokrat govori da je odnos onih nasposobnijih prema državi tako težak da ne postoji ništa slično tome. Iako ne postoji ništa sa čime bi se mogao uporediti odnos između najsposobnijih i države, Platon ipak smatra da bi analogija dobro došla kao objašnjenje ovog odnosa.

…ako želimo da branimo ove ljude, onda moramo iz više stvari sastaviti jednu, kao što slikari slikaju jarca koji je ujedno i koza, i slična čudovišta. (Platon 2005: 488ab, str. 147)

Ovaj citat bi mogao da se protumači kao da Sokrat od nas zahteva da analogiju sa brodom, povežemo sa ostalim primerima i analogijama u „Državi“ da bi smo mogli da shvatimo pravu istinu. Zato je bitno, radi pravog shvatanja Platonove kritike demokratije, analogiju sa brodom shvatati, kao nešto što je povezano sa Platonovim analogijama sa linijom,suncem i pećinom i sa Platonovom idejom uređenja Kaliopolisa i Platonovom psihologijom. Analogija počinje ovako:

Zamisli da se na jednom broju lađa, ili na jednoj, desi ovako nešto: vlasnik broda je veći i snažniji od svih drugih na lađi, ali je nagluv, i kratkovid, a njegovo znanje o pomorskim stvarima je isto tako oskudno. Mornari se svađaju oko toga ko će upravljati brodom, misleći da svaki mora upravljati. Niko od njih, međutim, nikad nije učio krmanošku veštinu, niti može kazati ko mu je u tome bio učitelj, ni vreme kada je učio, a osim toga tvrde da se ona uopšte ne može naučiti i spremni su da rastrgnu onog ko bi rekao da se to može. Oni neprestano navaljuju na brodovlasnika molbama i čine sve da bi im on prepustio krmu. Ako se ponekad desi da neko u tome uspe, onda ga drugi ubijaju ili izbacuju iz lađe. A kad im pođe za rukom da čestitog brodovlasnika savladaju bilo mandragorom, ili vinom, ili nekim drugim sredstvom, onda zagospodare brodom, raspolažu njime, piju i goste se, a plove onako kako se od takvih ljudi može i očekivati. Pored toga, svakog onog ko je bio okretan te im, kad je trebalo brodovlasnika ili nagovoriti ili primorati, pomogao da se dočepaju vlasti, hvale da je mornar i krmanoš i da se razume u pomorske stvari, a sve druge kore kao nesposobne. Pri tome ne znaju ni toliko da pravi krmanoš, ako zaista hoće da bude dobar upravljač broda, mora proučavati i godišnja doba, i nebo i zvezde, i vetrove i sve ono što spada u njegovu veštinu. (Platon 2005: 488 – 489, str. 147)

Ovde treba dodati jednu činjenicu, a to je da je u doba kada je Platon pisao Državu krmanoš bio jako bitna osoba na brodu. On je predstavljao i kapetana, i navigatora, i upravljača. A još treba dodati da se u Egejskom moru, gde su Atinski brodovi najviše prolazili, vetrovi menjaju poprilično u odnosu na godišnja doba. Tako da očigledno u to doba, krmanoš nije mogao da bude bilo ko. Međutim, uprkos tome, mornari uopšte ne misle da su za izučavanje veštine krmarenja, i raspoznavanja vremena, potrebni talenat, sposovnost i obrazovanje i na takvom brodu bi svi, pravog krmanoša smatrali brbljivcem, što potvrđuju sledeće Platonove reči:

Oni uopšte ne misle da su za izučavanje veštine krmarenja i raspoznavanja vremena, i pored svih veština, potrebna i sredstva da se do toga dođe. Kad bi se tako nešto desilo na brodovima, zar ti se ne čini da će na takvim lađama pravog krmanoša mornari nazivati zvezdočacem i brbljivcem i da će govoriti kako je on za njih neupotrebljiv? (Platon 2005: 488e – 489a, str. 147)

U ovome istinskom krmanošu možemo na neki način da vidimo figuru Sokrata, a u mornarima možemo da vidimo atinsku demokratiju koja je osudila Sokrata. Međutim analogija sa brodom ima mnogo dublje značenje za Platona, i po svojoj prirodi je slična analogiji sa suncem i linijom, i slična mitu o pećini. U mitu o pećini, zarobljenik koji se oslobađa iz pećine, dobija istinsko saznanje o idejama, sagledavajući sunce kao ideju dobra. Posle saznavanja prave istine o idejama, zarobljenik se vraća u pećinu gde pokušava da prosvetli zarobljenike koji u mraku posmatraju senke. Ali njegov posao je bezuspešan,  ostali zarobljenici ga ubijaju, isto kao što istinskog krmanoša mornari ismevaju. Zvezde u analogiji sa brodom simbolizuju ideje, večne nepromenljive forme realnije od naše stvarnosti. Znanje o zvezdama krmanošu omogućuje da plovi, zato što onaj ko poseduje istinsko znanje u stanju je da, vođen tim znanjem, nađe pravi put. Krmanoš vođen zvezdama, simbolizuje filozofa vladara koji vođen znanjem o pravoj istini, to jest o idejama, vodi Kaliopolis ka pravdi.
Brod na kome vlada haos iz ove analogije je sličan demokratskom društvu. Previranje izmeću mornara na brodu, simbolizuje nestabilnost demokratskog društva. Vlasnik broda simbolizuje narodne mase, to jeste nešto poprilično moćno i jako, nešto što poseduje čitav brod, ali zbog svoje kratkovidosti i nagluvosti dozvoljava da nesposobni vladaju, zato što ga oni opijaju nagovaranjem ili sredstvima. To je slično dobrim, vrlim ali neobrazovanim i glupim biračima, koji zbog svoje nesposobnosti da sagledaju pravu istinu, dozvoljavaju da budu opijeni praznom demagogijom i lažima, na isti način kao što vlasnik broda iz neznanja dopušta da ga mornari opiju mandragorom ili alkoholom. Mornari koji ignorišu ili se podsmevaju istinskom krmanošu, predstavljaju neprosvećene individue, slične zarobljenicima koji obitavaju u mraku u mitu o pećini. Oni su za Platona poput vladara u demokratiji, ljudi koji su zbog svojeg nedostatka istinskog znanja slepi za istinu, i prema tome nesposobni da odrede pravi tok kojim društvo treba da ide. I isto kao što je znanje o zvezdama, vetrovima, i talasima neophodno za pravilno krmarenje brodom, tako je i znanje o idejama neophodno za pravilno upravljanje državom.

Država koja nije vođena znanjem o idejama, deli sudbinu broda koga nema ko da vodi kako treba, to jest sledi joj propast. Brod sa iskusnim krmanošom i disciplinovanom posadom je slika idealnog društva u kome vladaju filozofi vladari, a ostale dve klase rade svoj posao. Tvrdnja mornara na brodu da se krmanoška veština ne može naučiti, ogleda stav u Atinskoj političkoj praksi da se politička veština ne može naučiti. Njihova ideja da čovek koji je dovoljno vešt da ubedi ili natera vlasnika da mu preda brod, je dovoljno vešt da vlada, je analogna Gorgijinoj sofističkoj ideji da je veština ubeđivanja najbitnija veština.

U Platonovom dijalogu „Gorgija“ Sokrat je predstavljen kao jedini istinski političar u Atini, zato što je on jedina osoba koja može da da razumno objašnjenje svog ponašanja prema drugima, i da zbog toga upravlja pravom političkom veštinom, čiji je cilj da učini građane dobrim.
Neko ko se oslanja isključivo na svoju veštinu ubeđivanja u bavljenju politikom, ne može imati nikakav viši cilj za bavljenje politikom od sopstvene koristi. Samo neko ko je vođen višim principom, kao što su Platonove ideje, može u politici videti sredstvo za ostvarenje višeg cilja koji donosi dobro ljudima, umesto čistog ličnog interesa. Prezir mornara prema istinskom krmanošu je analogan, uverenju tadašnjih Atinjana da su filozofi beskorisni. I u savremeno doba svaka vrsta idealizma u politici će odmah biti osućena kao nešto beskorisno i opasno, jer navodno nema veze sa realnošću. Analogija sa brodom takođe izražava jednu od omiljenih Platonovih tema, a to je konflikt između filozofije i retorike. Mandragora i jako piće koje mornari koriste da bi omamili vlasnika broda, simbolišu retoriku i reči kojima demagozi obmanjuju mase. Kao što je Gorgija rekao:

Neke reči izazivaju bol, druge radost, neke uteruju strah, druge razbuđuju one koji ih čuju do uznemirenosti, neke pomoću zlog ubećivanja drogiraju i opsedaju dušu. (Keyt 2006: 204)

Same reči koje loši vladari koriste su moćne, one umeju da svojom snagom onemoguće shvatanje pravog stanja. Ove reči Gorgije imaju još veći smisao u savremenom svetu, u kome jako bitnu ulogu igraju mediji masovnih komunikacija. Ubijanje rivalski nastrojenih mornara ili njihovo bacanje van broda, simbolizuje zloupotrebu sudstva kao instrumenta političke borbe. Kada cilj ljudi koji se bore za vlast prestane da bude neki ideal kao što su Platonovske ideje, i postane lični interes, onda dolazi do nemilosrdne borbe u kojoj su sva sredstva dozvoljena. To je možda, i aluzija na osuđivanje Sokrata iz političkih razloga. To što mornari piju, i goste se umesto da se bave nautičkim stvarima, simbolizuje dekadenciju vladajućeg sloja, koji zanemarujući opšti društveni interes, vreme provodi odajući se čulnim zadovoljstvima. Sama opsednutost mornara čulnim zadovoljstvima, pokazuje koliko su oni nesposobni za neki uzvišeni zadatak, kao što je krmanoševo upravljanje brodom. Isto tako neko ko je dekadentan ne može vladati društvom, jer da bi se pravilno vladalo potrebno je da filozof vladar bude iznad materijalnih uživanja. Po Platonovoj psihologiji, osoba koja je posvećena čulnim zadovoljstvima je dozvolila svojima nagonima da nadvladaju razum. Duša naime po Platonovoj psihologiji poseduje tri aspekta: nagoni, timos (Često se timos prevodi kao volja, mada je to netačan prevod jer stari Grci nisu imali koncept volje), razum. Nagoni su bazični, primitivni, i po prirodi teže isključivo sopstvenom zadovoljenju. Oni imaju svoju funkciju, jer predstavljaju nešto što goni ljude da se održavaju u životu. Uprkos tome što nam pomažu da ostanemo u životu, nagone ne treba uvek slušati. Kao primer za to Sokrat navodi čoveka koji je izuzetno žedan, i onda nailazi na izvor vode koji je zatrovan. I ako će mu nagoni reči da treba da pije, on će preživeti zato što će poslušati razum i odustati od pijenja zatrovane vode. Nagoni mogu da budu obuzdani i od strane timosa, kao u primeru Leonitusa koji se stidi zato što je gledao u leševe.

Razum je ono što bi trebalo da vlada dušom čoveka, zato što jedino razum od sva tri aspekta duše može da štiti dugoročne interese čoveka. Ostala dva aspekta timos i nagoni, teže isključivo kratkoročnim iracionalnim ciljevima. Isto kao što mornari u analogiji sa brodom nisu sposobni da rade na dugoročnim ciljevima plovidbe, nego piju, goste se i loše plove, tako i vladar kome razum nije jak, neće biti u stanju da se usresredi na dugoročne ciljeve države. Svaki aspekat duše je povezan sa jednom klasom u idealnoj državi, nagoni su povezani sa proizvođačima, timos sa čuvarima, a razum sa vladarima filozofima. Od sva tri aspekta duše jedino razum teži ka istini. Pošto samo istina može da dovede do uređenja društva u skladu sa idejom dobra, osoba koja vlada mora biti rukovođena razumom.

Zbog toga Platon odbacuje, plutokratsko društvo u kome vladaju bogati, i timokratsko društvo u kome vladaju časni, kao lošija društvena uređenja, od idealne države u kojoj vladaju filozofi vladari. Jako je bitno da nagoni budu nadvladani od strane timosa i razuma, inače će čovek biti sveden na nivo neke svinje. Isto kao što je za osobu bitno da nadvladava sopstvene nagone, tako je i za društvo bitno da nadvladava sopstvene pobude za bogaćenjem, materijalnim dobrima, uživanjem i da akcenat stavi pre svega na ono što predstavlja čast i razum, koji su oličeni u klasama čuvara i vladara-filozofa.
Ova Platonova ideja bi se lepo mogla primeniti na moderna kapitalistička i komunistička društva koja svodeći čoveka na ekonomsku životinju, stavljaju akcenat isključivo na ekonomske činioce. Svako društvo koje polazi od ideje da je čovek determinisan ekonomskim procesima, neizbežno vodi svoje podanike u stanje u kome oni postaju robovi sopstvenih nagona. Po onome što je Platon rekao u „Državi“ ekonomija ne sme da determiniše čoveka, niti da bude jedini cilj društva. Za Platonov argument protiv demokratije je takođe bitna razlika izmeću onoga što je objektivno dobro, i onoga što deluje ljudima kao dobro. Ono što deluje dobro narodu u demokratiji, dok su pod opijajućim uticajem demagogije lažnih vladara, ne mora da bude ono što je objektivno dobro. Pravi vladar bi onda morao da bude neko ko istinski zna šta je dobro. A to može da bude samo neko ko je upoznat sa idejama, i pomoću znanja o ideji dobra kao najvišoj ideji, može da razlikuje dobro od lošeg. Onaj ko nema ideju dobrog kao zvezdu vodilju, nikada nemože biti uspešan vladar jer kao što Platon kaže:

Niko nije zadovoljan posedovanjem stvari koje samo deluju dobro, već traži stvari koji su stvarno dobre. ( Keyt 2006: 209)

Znanje o idejama može dobiti samo određena grupa ljudi, sačinjena od ljudskog materijala zlatnog kvaliteta, koja je prošla kroz dugo i rigorozno obrazovanje. Isto kao što u analogiji sa brodom, krmanoš može biti samo neko ko je naučio veštinu gledanja u zvezde, ko zna o vremenu, vetrovima i nautičkoj veštini. Na normalnom brodu na kome vlada istinski krmanoš, krmanošev autoritet proizilazi iz njegovog znanja krmanoške veštine, on ne koristi niti mu treba knjiga pravila, zato što je njegovo znanje moreplovstva superiorno u odnosu na bilo koju knjigu pravila. Ovo je na neki način analogno tome što u idealnoj državi, autoritet filozofa vladara proističe iz njihovog znanja o idejama, i tome što u idealnoj državi pisani zakoni ne postoje jer nisu ni potrebni. Znanje o idejama koje vladari filozofi poseduju jeste znanje o nečemu što je na ontološki višem stepenu od svega oko nas, pa i od ljudskih zakona. Na normalnom brodu kada brodovlasnik, mornari i krmanoš pravilno sarađuju, to je ekvivalento tome kada proizvođači, ratnici i filozofi vladari pravilno sarađuju u idealnoj državi. Isto kao što brod ne može da valjano plovi, bez pravilnog odnosa između tri klase ljudi koji ga sačinjavaju, tako ni država ne može da funkcioniše kako treba bez pravilnog odnosa između tri klase ljudi. Ono što podrazumeva pravilan odnos između tri klase u idealnoj državi, jeste da svako radi svoj posao i ne meša se u tuđ posao. To što vlasnik broda mora da bude trezan da ga mornari ne bi prevarili, to simboliše nedostatak opojne demagogije u idealnoj državi. Ta trezvenost vlasnika broda takođe simboliše vrlinu umerenosti, koja je bitna za sve tri klase države, ali najbitnija za klasu proizvođača koju upravo brodovlasnik simbolizuje. Cilj krmanoša jeste bezbedna plovidba, i zato što je on jedini koji može da obezbedi bezbednu plovidbu, mornari i vlasnik broda mu se pokoravaju. Na isti način u idealnoj državi, ratnici i proizvođači se pokoravaju filozofima, jer samo oni mogu da obezbede pravdu i sreću u državi. Zato proizvođači nazivaju vladare filozofe spasiocima. Isto kao što su mornari sami za sebe su nesposobni da kontrolišu sopstvene nagone, i potreban im je krmanoš da im zavede red i time omogući plovidbu broda, tako je i klasa proizvođača nesposobna da kontroliše svoje nagone i potrebna joj je vlast koja će sputavati njene nagone. Potvrdu ovome možemo naći na sledećem mestu u Državi:

…da je kod radnika najbolji deo (inteligencija) po prirodi tako slab da se ne može vladati životinjama u sebi, nego im laska, i može naučiti samo to kako da im se ulaguje. (Platon 2005: 590c, str. 237)

Za takvu osobu je zbog toga bolje da se povinuje vlasti nekog pametnijeg i boljeg, zato što je za svakoga bolje da bude vladan od strane mudrog vladara, po mogućnosti onoga iz same okoline, a ne onoga sa strane, da bi svi bili slični i prijatelji.Teoretičari poput Gregorija Vlastosa, ovakav položaj proizvođača u idealnoj državi nazivaju idealizovanim ropstvom.
Vlasnik broda ne mora da se razume u krmarenje da bi shvatio da je njegov život spasen od strane krmanoša, isto tako proizvođači ne moraju da se razumeju u filozofiju da bi razumeli da je njihova sreća sačuvana samo zahvaljujući kraljevima filozofima. Kada se ovde kaže sreća, misli se na pravu sreću za razliku od one lažne.

Za Platona prava sreća leži u pravilnom ispoljavanju vrlina, koje svaki od tri aspekata naše duše mora da poseduje, i u tome da nama vlada razum u skladu sa idejom dobra. Osoba je hrabra ako su njeni nagoni obuzdani timosom i razumom, i zbog toga čovek pravilno funkcioniše. I ako je takođe i timos te osobe obuzdan razumom u određenim situacijama. Pošto je za istinsku sreću potrebno da nad nama vlada razum koji je vođen idejom dobra, i da bi imali razum koji vlada nad našom dušom i usmeren je ka ideji dobra, potrebno je da budemo filozofi koji su pravilno obrazovani. Može se zaključiti da je za većinu ljudi nemoguće da sami dođu do istinske sreće. Zato je dobra stvar da nad svima vladaju drugi ljudi to jest filozofi vladari u skladu sa idejom dobra, jer na taj način omogučuju istinsku sreću onima koji nisu u stanju da imaju razum koji je vođen idejom dobra. Tako da je u interesu proizvođača da se povinuju vlasti vladara filozofa.
Iz analogije sa brodom ne možemo saznati to, na koji način vlasnik broda može da izabere dobrog krmanoša. Ali srećom odgovor na ovo pitanje dobijamo od Aristotela u Politici. Na osnovu toga što je koristio krmanoša kao primer, znamo da je verovatno ideju preuzeo od Platona. Aristotel u Politici kaže:
Jer izabrati ispravno posao je vičnika, kao za zemljomera onih što su vični zemljomjerstvu a za kormilara onih vičnih kormilarstvu. (Aristotel 1973: 1282a5–10, str. 96)
Aristotel ovaj stav iznosi samo da bi ga kritikovao kao primer Platonističkog stava. Po tom stavu dobrog krmanoša može izabrati samo drugi krmanoš, što je ekvivalento tome da izbor vođe države, može biti napravljen samo od strane drugog vođe. Međutim Platon u desetoj knjizi Države tvrdi sledeće:

Onda će, u svakom slučaju, najiskusniji biti onaj ko će se ovim predmetima služiti i on će morati da objasni tvorcu toga predmeta kako da uradi nešto što će dobro ili rđavo poslužiti cilju kome je predmet namenjen; tako će svirač u frulu objašnjavati proizvođaču frula na samom instrumentu koje su od njih pogodne za sviranje i određivaće mu kako da ih pravi, a proizvođač će se pokoravati. (Platon 2005: 601e, str. 246)

Ovaj odlomak iznosi suprotan stav, da jedino brodovlasnik može da izabere krmanoša kako valja, to jest da jedino narod može izabrati vođu. Međutim što se tiče rasprave o Platonovom argumentu protiv demokratije u šestoj glavi Države, ovaj odeljak možemo da zanemarimo, zato što krmanoš u analogiji sa brodom nije ekvivalentan, niti sviraču, niti onome ko pravi frule. Odnos između svirača i onoga ko pravi frule, predstavlja odnos izmeću znanja i ispravnog verovanja, a u analogiji sa brodom, brodovlasnik ne poseduje nikakvo znanje o krmanoškoj veštini. Isto tako u idealnoj državi se ne očekuje od proizvođača da poseduju znanja o filozofiji, pa zbog toga oni nikako ne bi mogli da budu umešani u izbor vladara. Isto kao što je krmanošska veština nešto što se u antičko doba prenosilo sa generacije na generaciju, tako će i u idealnoj državi filozofi-vladari preneti znanje izabranoj budućoj generaciji filozofa-vladara koja poseduje zlatnu suštinu. Prenos znanja se neće vršiti po srodničkoj liniji, već će znanje biti preneto onima koji su odabrani u detinstvu zbog zlatnih kvaliteta. Još jedan dokaz za to da mornari na brodu, nisu sposobni da upravljaju brodom, jeste njihova želja da sebe nametnu kao krmanoša broda. Ovo se potvrđuje sledećim Sokratovim stavom:

Jer nije prirodno da krmanoš moli mornari da ih vodi, niti da mudri idu na vrata bogataša, a onaj ko je to rekao bio je lažljivac. A stvarno treba da bude ovako: ko je bolestan, pa bilo da je siromašan ili bogat, mora ići na vrata lekara i svaki onaj kome je potrebno vođstvo treba da ide na vrata onog ko može da ga vodi, a ne da vladalac, ako on zaista nešto vredi, moli podanike za dozvolu da njima vlada. Tako i ti nećeš pogrešiti ako sadašnje političke vođe porediš sa mornarima koje smo maločas pomenuli, a one druge sa pravim krmanošima koje su nam nazivali suvišnim, brbljivim i zvezdočicima. (Platon 2005: 489c, str. 148)

Pravi vođa u idealnoj državi za razliku od demagoga u demokratskom uređenju, nema potrebe da umoljava ljude da mu se pokoravaju, već samom svojom veštinom zaslužuje divljenje i pokoravanje podanika. Pravi vladar je neko koga je potrebno naterati da preuzme vlast, jer pravi vladar nema nikavu želju za vlašću. Filozofi koji su upoznati sa znanjem o idejama, imaju više želju da žive kontemplativnim životom posvećenim otkrivanju ideja, nego da se bave praktičnim delovanjem kao što je političko. U idealnoj državi ne samo da neće postojati trka za vlast, već obrnuto postojaće trka ko će da se odrekne od vlasti. A onaj broj filozofa vladara koji uprkos želji da ne vlada moraće to da čini. Tako da filozofi vladari neće vladati iz želje, već da bi se povinovali naredbi po kojoj oni moraju da vladaju:
Nemoguće, jer ćemo od pravičnih zahtevati samo ono što je pravično. Uostalom, svako će od njih, i pre svega, prihvatiti vlast kao neizbežnu obavezu, nasuprot onome kako se dolazi do vlasti u svakoj državi. (Platon 2005: 520d, str. 173)
Jako je bitno da filozofi vladari po svojoj prirodi ne vole moć, jer u suprotnom bi dolazilo do borbe za vlast, od strane filozofa vladara, koja bi stvorila nestabilnost u državi. One koji su pobegli iz pećine i videli svetlost sunca koja predstavlja ideju dobra, treba naterati da se vrate u peđinu i prosvetle ostale. Stvarno mudrim ljudima je njihova mudrost dovoljna nagrada, neće želeti da uzmu ništa tuđe niti da zloupotrebe položaj. Zbog te istinske mudrosti koju vladari filozofi poseduju, njima će biti uskraćena svaka prilika da se pokvare materijalnim stvarima. Za filozofe vladare će u idealnoj državi biti zabranjeno posedovanje materijalnih dobara i dodirivanje zlata. To će se opravdati time što nekome ko je zlatne prirode, zlato ne treba. Iskrena briga za sudbinu vlasnika broda koju Sokrat izražava, dokazuje da je Platonu bilo bitno da populacija države ne bude obmanjena niti stavljena u loš položaj.

Platonova ideja države je u suštini vrlo humana, ona želi da ukloni svu patnju koju prouzrokuje život mase ljudi u društvu koje nije vođeno idejom dobra. Za razliku od lažnog vladara, pravi vladar neće izdati državu, čak ni po cenu sopstvenog života, jer istinski filozof ne može verovati da je ljudski život nešto veliko, niti da je smrt nešto strašno. Samo država koja ima na svom čelu vladare filozofe koji su odani ideji dobrog, može biti stabilna. Razlog te stabilnosti leži upravo u tome što su njeni vladari usmereni od strane ideje dobrog, koja je po prirodi večna,nepromenljiva i neuništiva. Svako uzimanje nečega prolaznog kao zvezde vodilje bi dovelo do nestabilnosti države na duže staze. Zato što jednostavno ništa od ovog sveta kao što su ljudi, materijalni objekti, pisani ili usmeni zakoni, religijski kultovi, plemenske zajednice, nije večno. Sve od pomenutih stvari, nastaje i propada, ali ideja dobrog nasuprot tome je večna i zato je bolji temelj za društvo. Prednost Platonove idealne države nad ostalim, jeste u tome što njena čvrstina ne počiva na ljudima koji je vode, već na idejama. Platonova država nije kult ličnosti vladara filozofa, nego više neka vrsta kulta ideje dobra. Što je njena prednost, jer vođa može da pogreši, ali ne i ideja dobrog, ona je nepromenljiva. Nerazumevanje važnosti znanja o godišnjim dobima, zvezdama, vetrovima za krmanošku veštinu, je analogano nerazumevanju važnosti znanja filozofije za bavljenje politikom, od strane demokratskih demagoga političara.
Na neki način kroz ovu analogiju Platon je izrazio kritiku tadašnje Atine, čiji su građani previše zapadajući u dekadenciju, zaboravili šta je istinsko dobro. Iz moje perspektive, ovaj Platonov argument protiv demokratije je poprilično ubedljiv. Mogli bismo praviti razne analogije, nalik ovoj Platonovoj. Međutim, de facto moramo priznati da je za bavljenje bilo kojim znanjem, bilo da je u pitanju neki zanat ili je u pitanju državnička veština (ako, uopšte, skup vrlina i znanja jednog državnika možemo nazvati jednostavno – veštinom) neophodna stručnost.

Poenta je vrlo prosta – kao što ne bismo građenje kuće prepustili lekaru, isto tako ne bismo ni neku složenu operaciju prepustili zidaru. Kako i u ovom primeru, tako i kada je u pitanju vlast, naravno da je nećemo prepustiti nekoj neznalici, ili narodu, već onom ko je za to najsposobniji i čije su namere najbolje. Po Platonu dužnost je filozofa, kao osobe koja je stručna za bavljenje politikom, da se njome bavi. Ova dužnost filozofa da se bavi politikom je ekvivalenta, malo pre pomenutoj dužnosti lekara da leči ljude zato što poseduje veštinu lečenja. Filozof koji je spoznao istinu ima dužnost da se vrati u pećinu i da prosvetli one koji su u mraku, jer njihovo dobro stanje zavisi od političke veštine filozofa. Ali filozofova obaveza nije apsolutna, kao što lekarova obaveza da leči nije apsolutna. Pošto, po Platonovom mišljenju, u demokratiji filozof ne može slobodno da govori, a da ne ugrozi život sebe i svojih prijatelja, onda on savetuje filozofa da se čuva od demokratije kao što bi se čuvao od oluje, i da u javnosti ćuti, a da se filozofijom bavi u privatnosti. Brinući se o svojim poslovima, filozof je zbog okolnosti postao totalno beskoristan za mase. Možda je upravo zato Platon voleo u svojoj filozofiji da govori kroz mitove i alegorije. Među nekim savremenim kritičarima, postoje i teorije o tome da je Platon pisao u dijaloškoj formi, ne zato što je podražavao Sokratov stav da jedino usmena reč vredi i da je pesma bolja u usmenom obliku u kojem je nalazimo kod rapsoda, nego u pisanoj formi u kojoj je nalazimo kod pesnika samih, već zato što je jedino kroz dijaloge mogao da prikrije od očiju tadašnje javnosti ono što je zaista hteo da kaže. Oni ovakve Platonove pretenzije objašnjavaju tako što tvrde da se on plašio, da bi mogao da prođe kao i njegov učitelj Sokrat, jer bi, verovatno, bio pogrešno shvaćen i zbog toga optuživan. Ono što bi se, verovatno, moglo uzeti kao jedan od najupečatljivijih Platonovih stavova o demokratiji nalazi se na početku šeste knjige, u formi pitanja koje Sokrat postavlja Glaukonu:

Da li nešto treba poveriti na čuvanje slepcu, ili onom ko dobro vidi? (Platon 2005: 484c, str. 143)

Ovo pitanje pogađa samu suštinu problema demokratije. Jer demagog političar ne poseduje dovoljno znanja o idejama i filozofiji, da bi mogao pravilno da vlada. Svoj nedostatak znanja zato nadomešta retorikom. Neko ko je neznalica u nekoj oblasti slep je što se tiče svega vezanog za tu oblast. Neposedovanje znanja o ideji dobrog koja je po Platonu najviša ideja, znači biti slep što se tiče istine o najvišem. Lažni političar bez znanja filozofije, zbog toga ne može biti neko, kome će se poveriti bilo šta na čuvanje. Ako već zbog prirode čoveka moramo nekome da poverimo državu na čuvanje, najbolje je da to bude neko ko poseduje najveće znanje i nema nikakvu želju za zlim postupcima. Po Platonu neko ko poznaje ideju dobrog poseduje najveće znanje, i nemože imati želju za lošim postupcima jer je vođen idejom dobra.

 

LITERATURA:

Aristotel (1973): Politika (preveo Tomislav Ladan), Zagreb, Globus.

Ferrari, G. R. F. (2007): The Cambridge Companion To Plato’s Republic, Cambridge, Cambridge University Press.
Kejt, David (2006): “Plato and the Sheep of State”, u G. Santas (prir.), The Blackwell guide to Plato’s Republic, London, Blackwell.
Jeger, Verner (1991): Paideia, Novi Sad, Književna zajednica Novog Sada.
Laertije, Diogen (2003): Životi i mišljenja istaknutih filozofa (preveo Albin Vilhar), Beograd, Dereta.
Platon (2005): Država (preveli Albin Vilhar i Branko Pavlović), Beograd, Dereta
Poper, Karl (1993): Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji I i II, Beograd, BIGZ.
Strauss, Leo; Cropsey, Joseph (1987): History Of Political Philosophy, Chicago, University of Chicago Press.
Stupar, Milorad (2010): Filozofija politike, Beograd, Filip Višnjić.

Share on LinkedIn0Share on Facebook0Tweet about this on Twitter0Share on Google+0Email this to someone