“Ništa nije važnije za demokratiju od dobro obaveštenog biračkog tela”
Will Mcavoy (izmišljeni lik – Newsroom)
Rezultati istraživanja koje je udruženje građana Njuz.org sprovelo među novinarima pokazuje da je više od 70% anketiranih bilo izloženo cenzuri.
Postoji nekoliko načina pritisaka kao i nekoliko vrsta cenzure – ona može biti politička, ekonomska, religijska, a kao dominantna se pokazala politička.
Cenzura se ne sprovodi samo kroz direktan pritisak na novinara, već i kroz neobjavljivanje članaka, brzo uklanjanje istih po objavi, hakerkske napade na sajtove ili promenu smisla napisanog članka (čitali smo o upečatljivom primeru novinarke čiji je naslov „Humanost nije zakazala“ promenjen u „Humanost je zakazala“ zato što “niko ne voli da čita dobre priče”)
“Kako su se novinari reagovali na cenzuru?”
Menadžer projekta Nenad Milosavljević izneo je i okvirni podatak da je oko polovina novinara reagovala pasivno dok je polovina reagovala aktivno (pod ovim se misli da su novinari barem na neki način pobunili, da su obavestili kolege ili dali otkaz kao posledica cenzure)
Jedan od ličnih utisaka koji nam je prezentovan na konferenciji je da je donekle smanjena solidarnost sa kolegama koje prolaze kroz cenzuru, iako je ona u mnogo većoj meri izražena nego kada su u pitanju građani.
Osvešćivanje građana?
Novinari imaju određene mehanizme odbrane od cenzure (npr. međusobno povezivanje), a kako nisam novinar, ja ću problemu pristupiti van tih okvira.
“Nikome ne pada napamet da je sloboda medija korisna i za njih.”
Dragan Bujošević
Važno je da i građani budu deo procesa. U jednom trenutku Nenad Milosavljević je izneo utisak da cenzura medija prolazi kao i neki drugi problemi u Srbiji tj. “aktuelna je tri dana” i brzo se zasitimo priče o istoj. Ovo se slaže sa mojom konstatacijom da su građani generalno neaktivni za pokretanje ovog i sličnih pitanja, a sličan utisak dele i anketirani novinari. Deo razloga sigurno leži i u specifičnoj istoriji medija u Srbiji.
Između senzacionalizma i zastrašivanja, Printscreen MOM
Novinari nisu na odgovarajući način zaštitili svoju profesiju. Dozvolili su veliki broj medija koji svoj uspeh meri isključivo na osnovu popularnosti. Sve je dozvoljeno: neprofesionalni kadrovi, bombastični naslovi, neetičko izveštavanje, zastrašivanje građana na različite načine, kvazinaučni članci (predstavljeni kao naučni), širenje negativnih predrasuda, pa i širenje mržnje.
Veliki broj novinara koji nisu profesionalci ne razmišljaju o odgovornosti koju sa sobom nosi sloboda (govora), kao ni kakve posledice može da ima ono što napišu. Da citiram prof. dr. Jovana Babića “Nije sloboda štampe da se može sve reći, nego da se govori pošteno i iskreno”
Možda se ponavljam, ali ovo je još jedan problem čijem bi rešenju doprinelo širenje kritičkog mišljenja. Uticalo bi na građane da selektiraju kvalitetnije a ne naručene vesti, a novinarima bi pomoglo da razumeju kakve posledice može imati ono što pišu.
Umesto zaključka bih postavio spomenuta pitanja:
Da li smo nezainteresovani da pričamo o problemu cenzure u medijima? Ako jesmo zašto je tako?
Da li komercijalizacija medija vodi do toga da je bitka protiv cenzure unapred izgubljena, ili kvalitet uvek ispliva na površinu?
Filozofska napomena (tiče se upotrebe termina) Svako oruđe, pa i cenzura se može upotrebljavati u dobre ili loše svrhe. Platon je smatrao da je potrebno cenzurisati sadržaje koji ne spadaju u “najvišu normu”, sadržaje koji bi mogli kvariti obrazovanje omladine (“poezija u kojoj su bogovi zli, lažljivi ili na bilo koji način nedostojanstveni”). Dakle, u situacijama kada se radi o zaštiti dece ili zaustavljanju širenja mržnje cenzura je legitimna i poželjna.
“Cenzura u samom novinaru može jedino da bude: Ja neću nešto da objavim zbog toga što mislim da kad bi to objavio da bi to imalo mnogo gore posledice za društvo nego kada bi to prećutao” (Dragan Bujošević)
Korišćena literatura sa sajta posmatrač.rs.
13 јула, 2015 at 8:38 pm
Narod voli senzacionalnu vest, koja počinje rečju, pa, SENZACIONALNO: Starleta prošla na crveno svetlo! (I slika njenog poprsja u pozadini) Zar nije senzacionalno? Jeste izuzetno! Da li to bilo koga interesuje? Nikako! Lako je proturiti ovakve vesti narodu koji ne možemo reći da nije oštrouman, ali možemo reći da je neobrazovan. I dolazimo do srži problema: NEOBRAZOVANOST ili NEPROSVEĆENOST. Medijima je bitan samo novac, tj. veliki tiraž ili gledanost. Ljudi od starosti od 20 do 40 godina su uglavnom nezaposleni, dodajmo penzionere i imamo masu koja će pratiti svaki naslov, slušati svaku reč, a vremenom i poverovati u istu, samo ukoliko je dovoljno ponavljamo. Onda imate zavedenu masu. To zvuči baš antiljudski, ali tako je..
Profesionalni novinar nikada neće prekoračiti granice pristojnosti, objektivnosti, pristrasnosti. Jer to je i njegov posao. Da iznese neku istinu, da svoj objektivan komentar, prosledi informaciju do ljudi. Ali istina ili barem predstava istine uvek nailazi na brdo prepreka, politika, ekonomija, ljudske strasti, sitne podvale, izvrtanja…
Suočeni smo sa time da novinar potpisuje neki tekst kog bi se čovek koji ima bar malo svesti stideo. Stid ne postoji. Profesionalaca je sve manje.
Za ovo smo svi podjednako krivi. Narod koji suša i ne podiže glas, i svi oni koji rade u medijima i ne usuđuju se da kažu nešto što je zaista važno i što može da pomogne narodu. Izgleda da samo preostaje vlast. Ali nećemo gubiti vreme na nju, barem ne danas. Istina je postala jeftina roba, a laž je ono što je najpoželjnije i najskuplje, jer ona sve više postaje reč koja nikoga ne vređa, već samo zamagljuje pravi pogled na stanje stvari.