Apstrakt: Kantovo čuveno pobijanje idealizma koje se pojavljuje u njegovoj prvoj Kritici bavi se dokazivanjem spoljšnjeg sveta, a samim tim i pobijanjem idealističkog pristupa koji možemo naći kod Dekarta i Barklija. Ovaj dokaz je izazvao reakciju sredinom prošlog veka, prilikom koje je došlo do objavljivanja gomile interpretacija i kvalitetnih rasprava na ovu temu. U ovom tekstu ću se baviti obrazloženjem dokaza i njegovom analizom. Na samom početku ću dati kraći pregled Kantovog viđenja istog problema prilikom koje ću se baviti objašnjenjem ključnih termina u onom smislu u kojem se nalaze u Kritici, dok ću u nastavku izneti i sam nacrt dokaza, kao i obrazloženje i analizu njegovih premisa i samog zaključka.
Odeljak pod naslovom „Pobijanje idealizma“ Kant dodaje u drugom izdanju Kritike čistog uma i ono predstavlja dodatak Transcendentalnoj Dedukciji. Kant se ovde suprotstavlja začetniku racionalizma, Dekartu (Descartes) i predstavniku subjektivnog idealizma Barkliju (Berkeley). Na samom početku, on prikazuje dva tipa idealizma: „Kartezijusov problematični idealizam“ i „Berklijev dogmatični idealizam.“

Pod pojmom ˈidealizamˈ, Kant podrazumeva teoriju: „koja smatra da egzistencija stvari u prostoru izvan nas jeste ili samo sumnjiva i da se ne može dokazati, ili je lažna i nemoguća.“

Pod Barklijevim „dogmatičkim idealizmom“, Kant podrazumeva onu teoriju po kojoj je, ˈprostorˈ i sve što ga sačinjava, „nemoguć kao nešto po sebi.“ ˈStvariˈ po Barkliju, kaže Kant, koje se nalaze u prostoru predstavljaju obična ˈuobraženjaˈ. Međutim, on se ovde ne bavi toliko Barklijevim idealizmom, jer kako i sam kaže, osnov ovog idealizma je uništen u transcendentalnoj estetici.

Ono čime se on ovde više bavi, jeste Dekartov problematični idealizam, koji ukazuje na to kako se ne može dokazati egzistencija stvari izvan nas, na osnovu neposrednog iskustva. I uopšte, ovaj problem nemarnosti koji je vladao među filozofima do Kanta, da se dokaže postojanje spoljašnjeg sveta naterala ga je da u fusnoti predgovora drugom izdanju Kritike čistog uma kaže kako „će zauvek ostati jedan pravi skandal za filozofiju i za ljudski um uopšte to što se postojanje stvari izvan nas mora zasnivati samo na verovanju.“
Ono što Kant ovim dokazom želi da pokaže je to da mi pored ˈfiktivnih predstavaˈ posedujemo i ˈiskustvaˈ. Njegova zamisao bila je da se to učini tako što ćemo dokazati da je postojanje našeg ˈunutrašnjeg iskustvaˈ jedino moguće ako postoji naše ˈspoljašnje iskustvoˈ. Teorema koju je izneo Kant pre iznošenja samog dokaza, a od koje dokaz polazi, glasi:
„Prosta, ali empirički određena svest o mojoj sopstvenoj egzistenciji dokazuje egzistenciju predmeta u prostoru izvan mene.“

Obrazloženje dokaza

1. „Ja sam svestan svoje egzistencije kao određene u vremenu.“ (premisa)
2. Svaka vremenska odredba predpostavlja nešto postojano u opažanju. (premisa)
3. Ali ovo postojano ne može biti neki opažaj u meni. Jer sve odredbe moga postojanja koje se mogu naći u meni jesu predstave i njima kao takvima potrebno je nešto postojano, različito od njih samih, u odnosu prema čemu se može odrediti njihov tok, te, dakle, i moje postojanje u vremenu u kome one teku. (premisa)
4. Dakle, opažanje ovoga što je postojano moguće je samo na osnovu neke stvari izvan mene, a ne na osnovu proste predstave u nekoj stvari izvan mene. Prema tome, odredba moje egzistencije moguća je u vremenu samo na osnovu egzistencije realnih stvari koje ja opažam izvan mene. (iz 1, 2 i 3)
5. Ali svest (o mojoj egzistenciji) u vremenu nužno je vezana za svest o uslovu mogućnosti ove vremenske odredbe: dakle, ona je nužno vezana i sa svešću o egzistenciji stvari izvan mene kao uslovu vremesnke odredbe; to jest svest o mojoj sopstvenoj egzistenciji jeste u isto vreme neposredna svest o egzistenciji drugih stvari izvan mene. (iz 1-5)

Za prvu premisu možemo postaviti dva pitanja na način na koji to radi Elison (Allison) i koja su po njemu ključna. Prvo pitanje je epistemološke prirode i bavi se razmatranjem toga da li svest koju Kant pominje u prvoj premisi treba poistovetiti sa pukom svešću ili sa stvarnim empirijskim znanjem o sebi. Drugo se odnosi na stvarni sadržaj prve premise i pita se ˈčega bi ja to stvarno trebalo da budem svestan kad kažem da sam svestan svoje egzistencije određene u vremenuˈ. On tvrdi da Kant ovde misli na samospoznaju, a ne na samosvest, a to potkrepljuje time što navodi da i sam Kant poistovećuje ovu svest sa unutrašnjim iskustvom. A kao što se da videti iz samog argumenta, ovo treba uzeti tako da je moguća empirijska samosvest. Ako se svest o sopstvenoj egzistenciji u vremenu izjednači sa unutrašnjim iskustvom, onda se, s obzirom na prethodno objašnjenje unutrašnjeg čula, ona mora sastojati u saznanju duha o njegovim sopstvenim predstavama uzetim kao da su „subjektivni objekti“. Ovi subjektivni objekti, u stvari predstavljaju mentalne pojave koje se ipak nalaze u nekom objektivnom vremenu. One se odigravaju u duhu, kao unutrašnje predstave koje se odigravaju u nekom određenom vremenskom toku. Predmet sopstvenog identiteta nam se pruža kao empirijski predmet. U meri u kojoj je svesno određen redosled sopstvenih predstava u vremenu, tako je isto određena svest o sopstvenoj egzistenciji na način utvrđen u vremenu.
U drugoj premisi nam se javlja postojanost koja je osnov vremenskog toka. Da bismo mogli opaziti postojanje sukcesije, odnosno vremenskog toka, potrebno je da postoji nešto u odnosu na šta ćemo vreme posmatrati. Ali za ovu premisu Kant nam ne daje neko dodatno objašnjenje.
O trećoj premisi se dosta spekulisalo o razlozima zbog kojih je Kant na kraju odlučio da izmeni treću premisu u fusnoti predgovora drugom izdanju. Formulacija koja stoji u dokazu glasi ovako: „Ali to što je postojano ne može da bude nešto u meni, jer upravo moja egzistencija u vremenu može da se odredi tek na osnovu toga što je postojano.“ Prema Elisonovom mišljenju razlog za naknadno ubacivanje ove izmenjene verzije je zbog toga što je Kant smatrao da će verzija koja stoji u dokazu biti nedovoljno jasna. Ovo ćemo prihvatiti kao dobar razlog, jer se izmenjena verzija stvarno ne razlikuje ni u čemu od one koja stoji u samom dokazu, osim po jasnijem načinu na koji je iznesena. Što se tiče problema postojanosti, ono kod Kanta nikako nije nešto što je u nama, jer je i naše „Ja“ dato u našoj predstavi. On potvrđuje i to da smo mi misleći subjekti (res cogitans), ali ne i da smo opažaj takvog subjekta, odnosno uvek moramo biti subjekat i nikako predikat nečega drugog. Kant u sledećem citatu vrlo eksplicitno objašnjava sve ovo:
Svest o meni samome u predstavi Ja nije apsolutno nikakvo opažanje, već jedna prosta intelektualna predstava o samodelatnosti jednoga mislenog subjekta. Otuda ovo Ja i nema ni najmanjeg predikata koji bi kao postojan mogao služiti vremenskoj odredbi u unutrašnjem čulu za korelat: kao što je otprilike neprobojnost na materiji kao empiričkog opažaja.
Smatram da su glavni razlozi za naknadnu izmenu ove treće premise objašnjeni u sledećem Elisonovom pasusu:
Situacija je popravljena u novoj verziji premise. Ne samo da tu Kant ukazuje na opažaj, već i pokušava da objasni zašto taj opažaj ne može biti ‘u meni’. S obzirom da svi opažaji, kao predstave ili modifikacije unutrašnjeg čula, jesu ‘u meni’ (u empiričkom smislu), jasno je da se termin ovde mora odnositi na predmet koji se opaža (das Angeschaute) a ne na sam opažaj (die Anschauung). Drugim rečima, Kant tvrdi da ta postojanost koja je neophodna ne može biti nešto iznutra opaženo, i ovo je ekvivalentno tvrdnji da to ne može biti objekat unutrašnjeg čula. Ovo sledi iz Kantovog u osnovi Hjumovskog gledišta vezano za unutrašnje opažanje ili iskustvo i njegove objekte. Ponovo, sve što mi iznutra opažamo je pojavljivanje naših sopstvenih predstava. Nema nekog dodatnog opažaja subjekta kom se te predstave pojavljuju (nema utiska sopstva). Posto je svako ovo pojavljivanje prolazno, unutrašnje opažanje ili iskustvo ne mogu pribaviti ništa što može odrediti postojanje subjekta u vremenu. Funkcija trećeg koraka u argumentu je ova negativna poenta. On pokazuje da ne možemo ‘potražiti iznutra’ tu postojanost koja je neophodna da bi se odredilo naše postojanje u vremenu.
Četvrti korak predstavlja sintezu dosadašnja tri koraka i i prelazak ka petom, zaključnom koraku. Iz prethodna tri koraka moglo se primetiti Kantovo odricanje od unutrašnjeg opažanja i unutrašnjeg iskustva, dok u ovom četvrtom koraku dolazi do prelaska na ono što mu je jedino preostalo, a to je spoljašnja opažaj. Kada ovde govorimo o spoljašnjim stvarima, moramo prvo sebi postaviti pitanje da li se to odnosi na stvari po sebi (noumena) ili na stvari u empirijskom smislu (phenomena). Međutim, ako govorimo o stvarima po sebi (noumena), za njih se slobodno može reći da postoje u nekom trivijalnom smislu i u tom slučaju nam dokaz, u suštini nije potreban. Pošto Kant predmete „izvan mene“ uzima u empirijskom smislu kako bi okarakterisao nešto opaženo, i pošto je prostor forma u spoljašnjem smislu, zaključak je taj da se postojanost mora odnositi na objekat, odnosno objekte u prostoru. Ali ovakav zaključak je i dalje skromnog sadržaja, tako da Kant objašnjava kako Ja opažam i stičem iskustvo, a ne uobražavam i ne polažem svoja verovanja u navodne produkte uobrazilje. On ovo objašnjenje, sa određenom dozom podozrivosti, daje u svojoj trećoj „primedbi“, a pored ovoga napominje i to da ova tvrdnja ne zahteva da sva moja opažanja spoljnjih objekata budu istinita. Ovde se javljaju problemi oko toga da li nam je on uopšte dokazao to da mi stvarno stičemo predstave u empirijskom smislu, a ne samo da uobražavamo, ali ovoga je i sam Kant bio svestan, te nam, u fusnoti predgovora, kaže sledeće:
Protiv ovoga dokaza verovatno će se reći: ipak sam ja neposredno svestan samo onoga što je u meni, tj. moje predstave o spoljašnjim stvarima; prema tome, ostaće zauvek nerešeno da li izvan mene postoji nešto što njoj odgovara ili ne.
Peti i zaključni korak Kantovog argumenta nam donosi nešto malo drugačije. Ovde se javljaju nove tvrdnje. Prva se odnosi na nužnu vezu između svesti o mojoj egzistenciji sa svešću o egzistenciji stvari izvan mene; dok se druga nova stvar odnosi na to da je svest o sopstvenoj egzistenciji istovremeno neposredna svest o egzistenciji stvari izvan mene. Sličnu tvrdnju, Kant nam daje i u fusnoti predgovora, gde kaže sledeće: „Prema tome, ova svest o mome postojanju u vremenu jeste identično spojena sa svešću o odnosu prema nečemu izvan mene.“ Ova napomena ukazuje na to da su ova dva režima svesti, u stvari dva aspekta jedne svesti. Odnosno, izgleda da Kant sada tvrdi da ovde ne postoji čisto unutrašnje iskustvo, koje je sigurno različito od tvrdnje da je spoljašnje iskustvo nužan uslov mogućnosti unutrašnjeg iskustva. Iako je istina da su ove tvrdnje različite, takođe je slučaj da ono što izgleda kao novi zahtev, već je bilo prisutno i ranije. Ovde je sad ključna stvar koja se da uvideti to da unutrašnje iskustvo uključuje ne samo ogoljenu svest o predstavama, već takođe i svest o postojanju određenom u vremenu. Argument je pokazao i da svest zahteva ukazivanje na nešto postojano, ali i da to postojano mora da se nalazi u prostoru. Ovde se može uočiti ne samo da je untrašnje iskustvo uslovljeno postojanjem spoljašnjeg iskustva, već i da je unutrašnje iskustvo uvek, na neki način, povezano sa spoljašnjim iskustvom. Ali, isto tako je spoljašnje iskustvo prema Kantu, na sličan način uslovljeno unutrašnjim iskustvom. Objekti oba ova iskustva se uvek nalaze u jednom univerzalnom vremenu. Na osnovu svega ovoga se da primetiti da Kant, za razliku od Dekarta, prednost daje spoljašnjem iskustvu. Odnosno, kako to Elison voli da kaže, spoljašnje iskustvo, u ovom slučaju „nosi pantalone.“ A, kao potvrdu za ovo nalazimo i kod Kanta u primedbi 3.: „Ovde je samo bilo potrebno da se dokaže da je uopšte unutrašnje iskustvo moguće samo na osnovu spoljašnjeg iskustva.“

Povezani članci: