Prethodna napomena:

Sigurno je da Martina Hajdegera možemo uvrstiti među jednog od najvećih mislilaca 20. veka. Ovaj sud se može učiniti besmislenim onima koji u Hajdegeru vide konzervativca ili možda čoveka koji je namerno ‘izmišljao‘ čudne i teško razumljive pojmove.Cilj Hajdegerova tri predavanja je mogućnost sticanja iskustva o jeziku. To je težak zadatak koji zahteva intelektualne napore, ali nije neostvariv.

Naš odnos prema jeziku je maglovit, sam taj odnos nije znanje jezika, ili poznavanje njegove strukture. To nam nudi lingvistika, ali iskustvo o jeziku je nešto drugačije od znanja. Fragmenti izvučeni iz ‘Suštine jezika’ će imati za cilj da približe ovo jezičko iskustvo.

Ovo su  uvodni citati i delovi iz Suštine jezika koji su samo ‘ulazna vrata’ u problematiku kojom se Hajdeger bavi.

Prvo predavanje: Uvodno razmatranje

Mi govorimo svoj jezik. Kako drugačije možemo da budemo blizu jezika nego govorenjem? Pa ipak, naš odnos prema jeziku jeste neodređen, nejasan, gotovo nem.
Steći iskustvo o jeziku jeste nešto što je drugačije nego steći znanje o jeziku. Takvo zanje daju nam nauka o jeziku, lingvistika i filologija raznih jezika, psihologija i analitička filozofija- one ga stalno uvećavaju, uvećavaju ga ad infinitum. Odnedavno, naučno i filozofsko istraživanje jezika sve odlučnije teži uspostavljanju onog što se zove ‘metajezik’. Naučna filozofija teži uspostavljanju tog nadjezika, dakle sebe kao meta lingvistike. Ali jedna stvar jesu naučna i filozofska znanja o jeziku, a druga stvar je iskustvo koje stičemo o jeziku.
Ali, kad sam jezik govori kao jezik? Dosta čudno, ali onda kad ne možemo da nađemo pravu reč za nešto što nas se tiče, što nas vuče k sebi, što nas pritiska ili čemu se radujemo. Mi tada ostavljamo neizgovoreno ono što imamo na umu i, ne razmišljajući o tome, prolazimo kroz trenutke u kojima nas je izdaleka i ovlašno sam jezik dotaknuo svojom suštinom.

Tamo, međutim, gde do jezika treba dovesti nešto što dotad još nikad nije bilo izgovoreno, sve zavisi od toga da li jezik poklanja ili uskraćuje prikladnu reč. Takav je pesnikov slučaj. Pesnik može dospeti čak dotle da mora na svoj način, to jest pesnički, dovesti do jezika iskustvo koje on stiče o jeziku.
Među kasnim, jednostavnim, gotovo songovskim pesmama Štefana Georgea nalazi se jedna kojoj je naslov ‘Reč’. Ona je prvi put objavljena 1919. godine. Kasnije je uvršćena u zbirku Novo carstvo. Pesma se sastoji od sedam strofa sa po dva stiha. Prve tri jasno su odvojene od druge tri, a te dve trijade, kao celina, odvojene su od sedme završne strofe. Način na koji ćemo ovde ukratko, ali i kroz sva tri predavanja, razgovarati s pesmom nema pretenzija da bude naučan. Pesma glasi:

Reč

Čudo izdaleka ili san
Doneo sam na ivicu moje zemlje

I čekao dok seda Norna
Nije našla ime u svom kladencu –

Zatim sam mogao to da neposredno i snažno
zgrabim
Sada ono cveta i sja duž granice…

Jednom sam se sa srećnog putovanja vratio
S blagom obilnim i lomnim

Tražila je dugo i obznanila mi:
‘Tako nešto ne spava ovde na dubokom dnu’

Posle čega mi je ono nestalo iz ruke
I nikad moja zemlja nije dobila bogatstvo…

Tako sam tužan naučio odricanje:
Nijedna stvar ne može da bude tamo gde reč nedostaje.
(Martin Hajdeger, Na putu k jeziku, Fedon, Beograd, 2007, str. 155-159)

 

Izvođenje zaključaka iz uvodnog razmatranja:

Mi smo samo pretpostavili mogućnost sticanja iskustva o jeziku. Ta mogućnost nam se otvara kada jezik sam dođe do reči, a to se dešava kada ne možemo da nađemo pravu reč za neku stvar. Steći iskustvo znači neki događaj, događaj koji nas pogađa, koji nas obuzima i preobražava. Iskustvo nije nešto što smo mi stvorili, ono nas traži.

Svako proučavanje jezika putem neke nauke kao što je na primer lingvistika će osiromašiti to iskustvo. Zato Hajdeger kaže da su lingvistika i raketna tehnika jedno isto. Lingvistika je stvar tehnike, proračuna, a ne ulazi u samu suštinu jezika. Zato Hajdeger uzima slučaj pesnika, jer je on taj koga jezik makar ovlašno dodiruje svojom suštinom. Pesnik ne može da nađe reč. Poslednji stih ove pesme nam govori mnogo o odnosu reči i stvari. Hajdegerovski rečeno, reč je nešto što stvari daje bivstvovanje. Kada nema reči, onda nema neke stvari. Mi imenujemo stvari. Ali šta to zaista znači?

Imenovanje je davanje imena nečemu. To zvuči jednostavno. Šta je onda ime? Hajdeger odgovara da je to oznaka koja nešto snabdeva glasovnim i pisanim znakom. A šta je znak? Na to pitanje odgovor je kompikovan. Na polju znakova mi delujemo mehanički. Pesnik traži ime, ali kako ga traži? Očigledno mišljenjem. Ali mišljenje u ovakvoj pesmi je nenaučno, i bez filozofije. Tek kada nađemo reč za stvar, onda ta stvar jeste. Prema tome, možemo izvesti zaključak da se bivstvovanje nalazi u reči i da je jezik ‘kuća bivstvovanja’.

“Tako sam tužan naučio odricanje:
Nijedna stvar ne može da bude tamo gde reč nedostaje.”
Ovo je pesnikov stav, jedan novi odnos reči i stvari u koji se mora upustiti. Kada pesnik uči odricanje to znači da je on stekao iskustvo. Zakoračio je u novi i drugačiji odnos reč-stvar. Pesnik stiče iskustvo o jeziku. Ide jednim novim putem. Sada on traga za izvorom jezika. Seda Norna se pokazuje kao čuvar izvora na čijem dnu traži imena koja bi mogla da izvadi. Jezik je jedan tajanstven predeo, a pesničko kazivanje pokušava da se graniči sa izvorom jezika.
Ovakvom analizom kao što se i Hajdeger plašio možemo prenapregnuti pesmu i razoriti je, a da pritom ne budemo ganuti njenom poezijom. Ali moramo se složiti da u svim velikim pesničkim delima uvek izvire mišljenje. Mišljenje i poezija su u susedstvu, i to je takođe jedan od stavova koje iznosi Hajdeger i kojim se bavi. Taj odnos susedstva treba da nam ponudi odgovor šta je suština jezika? Kako sam jezik razjašnjava sebe? To nas vodi novoj misli vodilji koja nas vodi novim putem: suština jezika je jezik suštine. Ovo će upravo biti tema drugog predavanja iz Suštine jezika.

 

 

 

Share on LinkedIn0Share on Facebook0Tweet about this on Twitter0Share on Google+0Email this to someone