Paradoks vere, verovati u nemoguće, pobediti boga svojom nemoći sve su to zanimljive sintagme, ali kako ih razumeti? Zašto Kjerkegor tvrdi da je razumeo Hegela, ali da ne uspeva razumeti Avrama?.

Verovatno najznačajniji pojam kod Serena Kjerkegora i jedan od najboljih pokazatelja njegove filozofije je vitez vere.  Mislim da je moguće razumeti Kjerkegora kroz primer sa Avramom, jer ovaj primer na konkretnom slučaju pokazuje ideal viteza vere, pokazuje ono čemu treba težiti po Kjekjegoru kao suštinskoj vrednosti ljudskog života.

U čemu je Avramova posebnost?

Bog je rekao Avramu da ide u obećanu zemlju i da će kroz njega i njegovo potomstvo čovečanstvo biti blagosloveno.

Avram je verovao, on nije razmišljao o svojim postupcima nije ih procenjivao. Jednostavno je sledio glas Božji ne dovodeći ga u pitanje. On je odbacio razum, što je ključno za veru, jer nas razum vezuje za materijalni svet, čime nas sputava. Avram je napustio otadžbonu i otišao u obećanu zemlju, gde testiranje počinje. Bog je obećano da će mu podariti potomstvo, godine prolaze, a obećanje se ne ispunjava.

Avram tuguje, ali ne gubi veru. Istrajava kroz godine dok on i njegova žena Sara stare. Iako star, on se i dalje tvrdoglavo drži vere, ne sumnja u Božije obećanje. Naposletku dobija sina Isaka. Tada kada je bio najsrećniji zbog sina jedinca, Avramu Bog sprema još jedno iskušenje – ovoga puta zahteva od njega da žrtvuje svoje dete. I to tako što će mu sam oduzeti život.

Avram uprkos ovom iskušenju i dalje veruje, on ni sada ne pada na kolena i ne posustaje. Veru prate strepnja, strah i drhtanje, unutrašnje razdiranje, jer onaj ko veruje taj prihvata neizvesnost, prihvata da se nosi sa bilo kojom životnom situacijom. Onaj ko veruje taj kaže “da” vlastitom životu. U tome leži egzistencijalna hrabrost. Prihvatanje bilo kog životnog toka.

Ono što Avram razume, a obični ljudi po Kjekjegoru ne razumeju je da ovozemaljski život nije ništa naspram večnosti. Odricanjem svega u ovom životu i potpuno iracionalnim postupcima na koji ga navodi vera Avram dobija sve.

Zato on ne sumnja ni kad treba da žrtvuje svoga sina. Ovde se pokazuje razlika između etike i vere. Nije moralno ubiti drugu osobu u većini etičkih teorija (osim naravno u određenim veoma specifikovanim okolnostima). Na ovom mestu vera čini i ovakav čin svetim. Vera ubistvo svoga  sina, taj okrutan čin, čini svetim.

Volim ovaj primer zato što se u njemu u najčistijem obliku ogleda Kjerkegorova filozofija. Kao pojedinci smo ništavni pred apsolutnim(Bogom). Avram to uviđa, potpuno se predajući veri. Nemoćan stoji pred božanstvom, potčinjava se njemu odbacujući sve drugo.

 

 Stadijumi

Prva dva stadijuma, estetski i etički pripadaju svetu opštosti, konvencija, poštovanja normi i etičkih načela. Svet je surovo indiferentno mesto, u kome se dešavaju slučajnosti. Neko je slučajno lep i bogat, neko ko vrlo malo radi može mnogo da ima.

U veri to nije tako, i Kjerkegorovim jezikom rečeno, tamo Sunce ne sija podjednako za pravedne i nepravedne. Vera nastupa na trećem i poslednjem stadijumu, koji Kjerkegor naziva religiozni stadijum. Vera ne poznaje logiku i zahteva opraštanje od razuma, ali ne u smislu da ga treba zanemariti. Potrebno je veru posmatrati kao nešto što je iznad razuma. U veri nema racionalnih kalkulacija, tako da razum na neki način razara veru. Ona je stvar srca, ali logika srca ostaje skrivena i nama nepoznata. Vera se mora steći kroz život, nju ipak ne dobijamo po rođenju.

 

Share on LinkedIn0Share on Facebook0Tweet about this on Twitter0Share on Google+0Email this to someone