Rečju pareidolia (od grčkih reči para – umesto i eidolon – slika, oblik) se opisuje ljudska tendencija da se nasumične ili besmislene informacije tokom opažanja povezuju i tretiraju kao nešto smisleno.

 

Naš mozak je dizajniran da prepoznaje šeme, uz mogućnost da u pojedinim situacijama pogreši i vidi šemu tamo gde je nema. Mogućnost greške otvara vrata za pareidoliu.

Tako je npr. naš mozak  “treniran” da uočava i prepoznaje ljudske likove. Nuspojava je to što ih vidi i tamo gde ih nema – pa likove “vidimo” i na fotografiji stene sa Marsa, oblaku, ili sendviču.

“Lice” na Marsu se pojavljuje dok ne uveličamo sliku dovoljno. A šta tek reći za sendvič na kome se “vidi” lik Bogorodice i koji je stoga prodat  za 28 500 dolara?

Kad god nasumični oblik iz prirode percipiramo kao nešto što je živo mi smo na polju pareidolije. U umetnosti ovaj psihički fenomen je dao plodne produkte. Slikari poput Salvadora Dalija su su poigravali sa senkama, bojama i oblicima. Slikar Đuzepe Arcimboldo je naslikao različitu hranu spojenu u određenu skupinu koja nam se može učiniti kao da je lice.

I čulo sluha je podložno greškama. Posle odgovarajuće sugestije može nam se učiniti da u pesmi čujemo nešto što originalno nismo čuli, skrivenu poruku od onog čije se ime ne spominje:

 

Postoje istraživanja koja uočavanje imaginarnih šema povezuju sa osećajem gubitka  kontrole.

Uočavanje i povezivanje šema je bitno za naše mišljenje, ali i ono ponekad može biti pogrešno. I ovde je potrebno da preispitujemo sebe kako ne bismo videli ono “čega nema”

Share on LinkedIn1Share on Facebook0Tweet about this on Twitter0Share on Google+0Email this to someone