Da bi razumeli Kjerkegora neophodno je da se osvrnemo na njegov život. Može se reći da su postojali određeni događaji u Kjerkegorovom životu koji su uticali na njegovo stvaralaštvo, mada to ne znači nužno da bez njih ne bi bilo Kjerkegorove filozofije.

kierkegaardSeren Obi Kjerkegor je rođen 5. maja 1813. godine u Kopenhagenu.
Kao dete vaspitavan je u duhu asketizma i fanatizma, te navodi u svojim dnevnicima da je to vaspitanje bilo besmisleno jer je od njega načinilo sumornog starca. Zbog toga je njegov duh bio potišten i melanholičan.

Mnogi porodični mitovi su vezani za njegovu ličnost, takođe ostao je upamćen po istupanjima protiv Crkve. Otac mu je u vreme kada to nije bilo opšte prihvatljivo stupio u drugi brak, godinu dana posle smrti svoje prve žene. Dobio je decu sa njom, a Kjerkegor mu je bio najmlađi sin. Kjerkegor je dete starih roditelja, majka ga je rodila u 45-oj godini. U periodu od dve godine, Kjerkegor gubi majku i braću i sestre. Ostaje mu jedan brat koji je kasnije postao sveštenik. U porodici je vladala sumorna atmosfera. Otac je smatrao da je grešan i da će ga Bog kazniti. Taj greh potiče iz toga što je Serenov otac u mladosti prokleo Boga zbog teškog života, a potom mnogo kasnije stupio u drugi brak, i smatrao je da je to donelo osudu cele porodice. Zato je govorio da je njegov najmlađi sin Seren došao na svet kako bi očistio porodicu od greha, te će ga otac nadživeti. Ipak, to se nije desilo. Kjerkegorov otac umire 1838. godine, a Seren to smatra poslednjom očevom žrtvom, u smislu da je otac otišao sa ovog sveta radi sina. To je poslednji dokaz ljubavi oca prema sinu. Najznačajnija Kjerkegorova dela su: Pojam strepnje, Ili-Ili, Strah i drhtanje, Bolest na smrt, Dnevnik (koji je imao čak 2845 strana)…

Strah i drhtanje je Kjerkegorovo delo u kome se mogu naslutiti osnovna pitanja koja ostaju večna i koja su od velike važnosti. Njih formuliše Karol Teplic u svojoj knjizi Kjerkegor :

Koja je svrha i smisao života?
Kako se pojedinac odnosi prema vremenu i stvarnosti?
(Karol Teplic, Kjerkegor)

Strah i drhtanje je pisano u ono vreme kada je Kjerkegor saznao da se njegova, tada već bivša verenica Regina Olsen udala za drugog čoveka, Frica Šlegela. U Strahu i drhtanju se ovaj događaj povezuje sa legendom o Avramu koji žrtvuje svog dugo očekivanog i voljenog sina Isaka, jer je to od njega zatražio Bog. Na sličan način je Kjerkegor žrtvovao svoju verenicu, tj. raskinuo veridbu, u cilju odricanja konačnog zarad dostizanja beskonačnog. Ipak, ovaj Kjerkegorov raskid se završio večnim rastankom. Zajedničko je to da su i Kjerkegor i Avram žrtvovali ono najdraže u životu.

Zašto je ovaj događaj iz Kjerkegorovog života važan?

Upravo raskid sa Reginom Kjerkegoru omogućava da otkrije kakav je put vere. Dakle, vera je centralna tema ovog spisa. Vitez vere, tj. onaj ko je spreman da žrtvuje sve, uključujući i ono najdraže. On je neko ko je sposoban da dostigne beskonačnost, pravu sreću i blagostanje. Možda nam taj vitez vere deluje iracionalno, ali i Kjerkegor navodi da je put vere staza paradoksa, i da moramo prepustiti da emocije nadvladaju razumom. Ali ne u smislu da razum potpuno isključimo, već u smislu da je vera nešto nadracionalno.

Vera je takva da iz nje izvire strepnja, patnja, strah, apsurd i strast. Vera je nešto što je individualni čin, tako da pojedinac uspostavlja odnos prema samom sebi, a to je put ka iznalaženju lične istine. Kjerkegor smatra da sva pitanja treba razumeti kao svoja pitanja. Tako je i on smatrao da mora da pronađe istinu koja bi bila istina za njega, misao vodilja kojoj vredi i kojoj treba posvetiti život i umreti radi nje.
Prema tome, Kjerkegor ne tumači veru onako kako je to činila tradicionalno Crkva.

Svaka misao se mora usvajati sa oduševljenjem i verom, u protivnom ostajemo zarobljeni u sferi estetike i etike. Estetika kako je tumači Kjerkegor nije umetnost, već zadovoljavanje strasti. To je najniži stadijum na životnom putu. Etika podrazumeva vladanje u skadu sa opštim maksimama. Ali Kjerkegor smatra da vitez vere mora ići iznad opšteg i spoljašnjeg.
Vitez vere ne nalazi oslonac u moralu, već u valstitom Ja, duboko u svojoj unutrašnjosti. Ovo je važno zbog toga što racionalnost eliminiše čuda. A kako se zadobija čudo? Upravo žrtvovanjem konačnog zarad zadobijanja beskonačnog. Vera uključuje strah i neizvesnost, hodanje uskom stazom paradoksa.
Tako kada Avram žrtvuje Isaka, tj. potegne nož na rođenog sina koji mu je jedini i za koga se molio Bogu jako dugo, on to radi jer veruje, jer je vitez vere. Na etičkom stadijumu on bi bio samo ubica, ali na religioznom stadijumu njegov čin je viteški.

Život kako ga uobičajeno shvatamo na prva dva stadijuma tj. na estetskom i etičkom nije vredan. Kjerkegor smatra da je ovaj svet, svet slučajnosti i da je indiferentan. Neko se rađa slučajno bogat ili lep. Neko može raditi premalo a imati previše, barem u materijalnom smislu. U ovom svetu Sunce sija jednako za pravedne i nepravedne. Zato Kjerkegor uvodi religiozni stadijum, jer tamo Sunce ne sija jednako za sve. U tom stadijumu samo onaj koji strepi zadobija mir. (Kjerkegor, Strah i drhtanje)

Dakle, kod Kjerkegora imamo suočavanje sa apsurdom, zadobiti beskonačno napuštanjem svega konačnog iako nigde ne postoji izvesnost da će se beskonačnost zadobiti.
Beskonačna rezignacija je spremnost da se odreknemo svega onog što nam je drago, svega konačnog, i ona je stepenik pred religiozni stadijum. Jedino tom žrtvom mi možemo shvatiti smisao beskonačnog. Tako, kada je Kjerkegor žrtvovao Reginu, on je već bio na religioznom stadijumu, ali je gubi jer nije imao veru. Nije verovao u čudo, nije verovao snagom apsurda. Zato se divi Avramu koji je pravi primer viteza vere. Avram veruje čistotom srca, njegova duša nije komplikovana, on ne kalkuliše racionalno, jer da je to učinio njegov čin žrtvovanja sina Bogu bi ga okarakterisao kao surovog ubicu.

U trenutku kada Avram podiže nož ka Isaku, u njemu se događa unutrašnje razdiranje, ustreptalost duše, strepnja je toliko jaka, i tada je neizvesnost na svom vrhuncu. Baš u tom trenutku uočava ovna među žbunjem, te ne mora da žrtvuje sina. Verovao je snagom apsurda. Verovao je da će žrtvom spasiti Isaka. To je pravi prizvuk ironije i paradoksa. Kada kažemo samo onaj ko nož poteže spasava Isaka onda mislimo na izraz ljubavi u mržnji. To je takođe jedan od uzroka unutrašnjeg razdiranja. Avram dolazi do cilja radeći ono što je u suprotnosti sa etičkim načelima. Ali religiozna egzistencija je nešto najlepše što se može postići, to je plemenita radost koja opstaje uprkos patnji i odricanju, ali i nastaje iz patnje i odricanja. Strah i vera su bili povezani u trenutku spasenja.

Poenta koju možemo izvesti iz ovog kratkog prikaza je da je vera individualni čin koji nam mogućava da posedujemo ličnu istinu. Ukoliko ne egzistiramo kao pojedinci, pitanje vere za nas nema nikakav značaj jer smo tada u sferi opšteg tj. na estetskom ili etičkom stadijumu. Čovek je egzistencija samo ukoliko kao pojedinac bira samog sebe. Tada iskoračuje iz sfere opšteg i u stanju je da prihvati svoju vlastitu životnu situaciju. Vera je nešto što se strastveno prihvata i omogućava slobodno bivstvovanje. Tada možemo postići zadovoljavajuće objašnjenje vlastitog života. U tom slučaju smo odabrali sami sebe i u stanju smo da se nosimo sa životnim situacijama. To je sa druge strane i zakorak u neizvesnost. Ali upravo ta neizvesnost jeste da vlastitom životu. To je egzistencijalna hrabrost jer smo preuzeli odgovornost prema sopstvenoj egzistenciji, iako to uključuje strah, apsurd i neizvesnost.

Verom se postiže nemoguće. Ako imamo veru, onda prihvatamo apsurd. Vera je snaga koja prevazilazi opšte i ne može se stepenovati, ili je imamo ili ne. Svi koji žele veru moraju biti spremni na suočavanje sa strahovima jer oni uvek prate veru. Sama vera ima visok cilj, dostizanje nemogućeg i beskonačnog i svaka racionalnost će je ugušiti. Zato ona zahteva opraštanje od razuma. Ona ga prevazilazi jer racionalnost eliminiše čuda.

Akt vere je zapravo akt totalne autodestrukcije u autoobezvređenja društvenog čoveka. (Karol Teplic, Kjerkegor, str. 71.). Ovako posmatran društveni čovek nije više nikakva vrednost. Potreban je novi čovek koji zahteva da egzistira kao individua, kao čovek koji veruje. Mora se napomenuti da vere nema bez Boga. Ona je jedna vrsta individualnog dijaloga sa Bogom. Ona je puna tajni i briga zbog toga, jer odnos sa Bogom je nešto što je apsolutno, taj odnos gotovo da razara um.
Strepnja i unutrašnje razdiranje koji prate veru u pojedincu moraju postojati jer je vera takva da uključuje unutrašnji konflikt i nemir. Ali time smo pruhvatili bilo koji tok događaja u životu. Tada je naše srce živahno i suprotstavljeno razumu. Ukoliko čisto srce pobedi čudo nikada neće biti eliminisano. Cena koja se mora platiti je to da ne ostaje ni trunka sigurnosti, što može oterati čoveka u ponor očaja i nemira koji se graniči sa ludilom (Karol Teplic, Kjerkegor, 101. str). Ali jedino ovim putem čovek dobija potpuno novi pogled na svet, potpuno novu perspektivu na svoju egzistenciju i svrhu života. Smisao života tada više nije u racionalnosti, već u emocionalnosti. Dostojni sreće u spoljašnjem svetu postaju samo oni koji prođu kroz ovakvu egzistencijalnu krizu.

Umesto zaključka

Život bez vere bi bio takav da se čovek uvek pokorava opštem, konvencijama i indiferentnom svetu. Svet je surovo i nemilosrdno mesto, u njemu se stvari dešavaju slučajno. Zato moramo pratiti Kjerkegorovu poruku da se ništa ne može prihvatiti bez oduševljenja i vere. Vera je iznad svih zakona i ona je nešto što nema kraj. Vitez vere mora prolaziti kroz iskušenja, ali isam odabrati sebe kao viteza vere. U tome je sloboda. Bog tada vidi čoveka kao potencijalnog viteza vere. Tada ličnost postaje beskonačna vrednost i pojedinac večno važi. Ipak, veru ne možemo dokazati i obrazložiti, pa preostaje da je ona paradoksalna. Može se reći da Kjerkegor od nas traži nemoguće, jer sve zasniva na paradoksu, te i sama egzistencija postaje paradoks. Ipak, ostaje utešna činjenica da je poslednja reč vere konačnost, zato se vitez vere može radovati konačnim stvarima i iskusiti i ono sa estetskog stadijuma. To je osvajanje sreće u ovozemaljskom životu, ali cena je visoka- žrtvovanje razuma. Ipak, sam razum stvara emocije koje vode ka putu vere, dok u potpunosti ne preovlada srce. Da li srce ima sopstvenu logiku to ostaje nerazrešeno pitanje.

Povezani članci: