Niko ne voli da greši, a još manje da priznaje sopstvene greške. Svako od nas voli kada je u pravu, a ne njeni ili njegovi prijatelji. Svi koji se bave istraživačkim radom znaju da je mnogo lakše, ali i prijatnije pisati naučni rad kada se svi dokazi, svi argumenti, sva istraživanja slažu sa vašom tezom.
Foto: Nikola Zamurović
Nije potrebno mnogo da se “rodi” verovanje u našoj glavi. Na primer, ukoliko poznajemo nekoliko kreativnih ljudi koji su levoruki, možemo formirati verovanje da su levoruki ljudi kreativniji od desnorukih. To je naša hipoteza (pretpostavka) i to je ono što želimo da proverimo, da stavimo na test. Svaki put kada vidimo levoruku osobu kako ispisuje nešto na papiru ili drži makaze, dobijamo informacijame koje bi mogle potkrepiti naše verovanje. Do greške dolazi ako ostale informacije zapostavljamo. Ako zapostavljamo levoruke ljude koji nisu u stanju da nacrtaju ni Čiča Glišu, ili ukoliko zanemarujemo kreativne ljude koji su desnoruki. Npr. možemo doći do informacije da je Mikelanđelo bio levoruk, a isto tako i poznati glumac Čarli Čaplin. Zaista, ovi ljudi su bili levoruki i izuzetno nadareni, ali bio je i slikar Vinsent Van Gog koji nije slikao levom rukom.
Ovde nastaje zabluda da smo na osnovu racionalnog zaključivanja i dugogodišnjeg sakupljanja informacija doneli zaključak da su levoruki ljudi nadareni i kreativni, a u stvari mi smo samo odabrali informacije
koje nam odgovaraju da bi potkrepili verovanje za koje se zalažemo. Za ovu pojavu skovana je i fraza u Engleskom jeziku “cherry picking”. Zamislite da pošaljete berača koji bira samo najbolje plodove, dok one prosečne ili lošije preskače. Bilo bi pogrešno kada biste na osnovu ubranog uzorka donosili sud o ostalim višnjama.
Internet i internet pretraživači će nam pomoći da nađemo ono što tražimo, u našem primeru pomoći će nam da nađemo mnogo kreativnih ljudi koji su levoruki. Zato je bitno šta tražimo. Nije dovoljno da tražimo samo informacije koje potrkrepljuju naše verovanje, već i one koje bi ga pobijale. Potrebno je da gledamo širu sliku, celu bazu podataka, i da u okviru te baze vidimo da li se neki rezultati izdvajaju.
Istraživanje ove pojave pokazuje da ljudi imaju tendenciju da tragaju za informacijom koja potvrđuje njihov unapred već postavljeni stav.
Takođe, nije redak slučaj da ukoliko već poseduju informaciju da je pogrešno protumače samo da bi potvrdila njihov početni stav koji dokazuju.
Ova greška se ponavlja u raznim oblicima. Ljudi jednostavno imaju naviku da tragaju svesno ili nesvesno za informacijom koja potvrđuje već postojeću tačku gledišta koja je polazni stav.
Na primer zamislite poslodavca, gospođu Smit koja je zaposlila novog radnika o kome ima visoko mišljenje. Zamislimo i da on nije kompetentan za to radno mesto. Moguće je da ona neko vreme to i ne primećuje pošto ostali ljudi u kompaniji odrađuju posao novog radnika. Moguće je da gospođa Smit bude impresionirana ovim radnikom ukoliko primeti da na primer nikada nije zakasnio na posao.
Popularna nauka često pravi greške u dokazivanju hipoteza, tj. ne uzimaju u obzir sve informacije, već selektivno biraju samo one koje bi potvrdile hipotezu.
Iluzija učestalosti
Pristrasno potvrđivanje se gotovo stalno koristi za objašnjenje paranormalnih pojava.
Na primer zamislite da sam preturajući po knjigama pronašao omiljeni roman, neka to bude ‘Ana Karenjina’ od Tolstoja. Sutradan pročitam u časopisu koji slučajno prelistavam priču o Ani Karenjini, a pola sata nakon toga, gle čuda, na televiziji se prikazuje film – ‘Ana Karenjina’. Sledećeg dana naiđem na emisiju o Lavu Tolstoju. 
Zaista čudno i pomalo zastrašujuće. Šta se dešava ovde? Da li univerzum želi da mi nešto poruči? Zapravo ne. Ovo se naziva iluzija učestalosti. U stvari sve ostale informacije sam ignorisao i formirao verovanje da se zaista sve što je vezano za roman ‘Ana Karenjina’ uzastopno javlja s nekim razlogom. Moglo bi se reći da sam potajno priželjkivao i podsvesno selektivno prihvatao samo informacije koje su vezane za roman – ‘Ana Karenjina’.
Sa ove tačke gledišta pristrasno potvrđivanje je filter koji nam služi da vidimo samo takvu realnost koja se poklapa sa našim očekivanjima.
Iluzije učestalosti su česte: Tako ukoliko želim da kupim model automobila koji mi se dopada, svugde na ulici ću videti baš taj model, a zapostaviti sve druge. Ukoliko sam zaljubljen sve pesme koje čitam i slušam će mi delovati kao pesme o ljubavi.
Da li filozofi bolje prolaze?
Kako da naši sudovi budu nepristrasni uprkos tendencijama naše prirode? Spisak “nepristrasnih procedura” mogao bi da izgleda ovako: usporiti, zamišljati suprotnosti, reflektovati o problemu.
Međutim, istraživači sa Harvarda sproveli su istraživanje koje je pokazalo da su i ispitanici koji su uvežbani da kritički misle, filozofi, bili pod uticajem tendencija naše prirode. Nebitni faktori menjaju i njihove odluke.
“Eksperti” su bili jednako podložni uticajima sa strane.
Razlog više za proučavanje liste pristrasnosti.
26 децембра, 2015 at 2:23 am
Primer sa Tolstojevim romanom veoma liči na sinkronicitet o kome je pisao Jung. Ukoliko neko po prvi put u životu uzme neki roman u ruke, a odmah nakon toga na televiziji vidi ekranizaciju istog romana pa emisiju o piscu, nije baš lako objasniti tu situaciju iluzijom učestalosti. Posebno kada ste u situaciji da nakon svakog prvog susreta sa nekom novom informacijom istu obavezno čujete u narednih 24h određeni broj puta, a same informacije nisu ni preterano zanimljive ni bitne…
28 децембра, 2015 at 1:45 pm
Slažem se da bi to tako bilo ukoliko bi se susretali sa nekom informacijom prvi put u životu. Ali ukoliko uzimam u ruke roman koji mi je dobro poznat, u smislu njegovog sadržaja, svih važnijih događaja, čak i ako ga ne pročitam mogu da imam neku misao o njemu, nakon toga (recimo u tih narednih 24 sata) ukoliko počinju da ‘isplivavaju’ ostale informacije o tome, to bi možda moglo da bude iluzija učestalosti ?
Što se tiče samih informacija, zašto ne bi bile bitne i u ovom i u bilo kom drugom kontekstu? One su ipak jedan od osnova za razumevanje i opisivanje naše stvarnosti zar ne?
29 децембра, 2015 at 12:07 am
U tom slucaju se verovatno radi o iluziji ucestalosti, komentar mi je osakacen zbog toga sto sam pisao preko telefona pa sam ostao nedorecen. Pod tim da informacije nisu bitne ni zanimljive sam hteo da kazem sledece: ukoliko dobijem informaciju o nekoj knjizi koja me uopste ne interesuje i nije mi nikako zanimljiva ni relevantna za bilo sta, manje su sanse da cu o toj knjizi razmisljati i da cu je videti svuda, pa su tako i sanse za iluziju ucestalosti manje. Ili sam pogresno razumeo iluziju?
30 децембра, 2015 at 2:24 pm
Svakako, sigurno ostaje nešto nalik toj mogućnosti. U smislu da ukoliko me ‘ne interesuje’ neki sadržaj, impresija, utisak, već ga nekako pasivno primam, onda je manja šansa da ću primetiti nešto što se nadovezuje na taj utisak, predmet ili sadržaj. Mada ipak bih ostavio otvoren prostor za podsvest, u smislu da vam već od nekud deluje poznat neki predmet pa ga povezujete sa drugim koji je sličan itd. Ovo je naravno samo moje mišljenje, ne mora biti tačno…Ali verujem da bi ovako postavljena stvar izgledala kao nekakva ‘osakaćena’ iluzija učestalosti koje smo jedva svesni, jer ne postoji interesovanje za sadržaj. Mi upadamo u iluziju učestalosti jer je čovek uglavnom takav da traži objašnjenja, povezuje slične stvari, objašnjava ih jedne preko drugih, i zadovoljava se time da ispada kao da to ima neku svrhu, tj. da nam ‘univerzum nešto govori’. Mada, kao što piše u tekstu, mi samo selektujemo sve one informacije koje nam odgovaraju i stoje u nekoj vezi…
27 јануара, 2016 at 11:30 pm
Osecam kao da tvoj tekst implicira da citamo ono sto se ne slaze sa nasim stavovima. Zamisli da imamo stav da treba da bude mir u svetu, a onda citamo tekstove koje sadrze fasisticku doktrinu, ili ako smo hriscanski nastrojeni, pa citamo neke sektaske tekstove… To nije problem samo po sebi, ali je problem jer takvim nacinom sticanja znanja dajemo legitimitet takvim tekstovima. Sa druge strane, kada bismo citali sve tekstove, onda ne bismo imali stav, te tako ne bismo mogli da iskazemo nista, a samim tim ne bi ni postojali pokusaji da se nesto objasni, te na kraju ne bi ni postojao nikakav tekst za citanje… Inace se slazem sa tvojom konstatacijom jednoobraznog stvaranja stava, samo malo dekonstrukcije nije na odmet… Sa druge strane, sto se tice iluzije ucestalosti, to je lepo objasnjeno u filmu “Number 23”
27 јануара, 2016 at 11:55 pm
Poenta je da poslusate argument druge strane, da se ne bavite samo onim informacijama koje Vam se dopadaju i koje se sa Vama slazu.
Zasto da ne, mozda postoji nesto dobro u suprotnoj poziciji od vase? Npr. ako imate (laznu) dilemu Evropa ili Rusija, pa se odlucite za Evropu, nije lose pogledati ima li nesto dobro i u Rusiji. npr. nemojte citati samo proamericke medije,nego citajte i Ruske, trazite neutralne.
Ipak vidim i apsolutno se slazem i to je problem zato sto kritika odredjene pozicije istoj daje odredjeni kredibilitet. Obicno se kritikuje pozicija koja je donekle prihvacena. Ne znam koliko ce Vas ovaj odgovor zadovoljiti, ali recimo da se verovatno necete fokusirati iskljucivo na fasizam ako Vam je tema mir u svetu. Ali mozete pogledati zbog cega je to nekome izgledala kao dobra ideja. svakako cete pogledajti relavantne prigovore. Pretpostavljam da kriticara pozicije “mir u svetu” ima sa svih strana – nametanje pogleda na svet, gubitak izvorne kulture ili obicaja, lazni motivi, teorije zavete, zloupotrebe itd.
A sko ste hriscanin jake “veruj i ne istrazuj” vere, pretpostavljam da Vas i nije briga.
28 јануара, 2016 at 1:21 pm
Razumeo sam poentu teksta, ali Vi niste razumeli poentu mog komentara, gde sam dao drugaciji argument od autorovog. A Vi ste (mozda i nesvesno) dali za pravo mom komentaru da u sustini ne mozemo a da nemamo stav! A stav ne mozemo da izgradimo ako slepo ne pratimo jednu misao, ideju, sto implicira da neke druge i oprecne komentare odbacujemo jer ne idu u prilog nasem stavu.
1 фебруара, 2016 at 6:33 am
Nismo se najbolje razumeli. Kao sto ste rekli dali ste drugaciji argument. Autor navodi da se stav lako formira, slepo. Pretpostavljam da bi neko neupucen iz ovog teksta mogao da izvede zakljucak na koji ste skrenuli paznju (da treba da krenemo bez stava) i to bi bilo pogresno i verovatno nemoguce.
Praticemo jednu nit vodilju, to je prakticno i nije sporno. Problem je ako nam iskustvo baca pred oci ocigledne dokaze da nismo u pravu, a mi ih ignorisemo. Tu se verovatno slazemo, a to je poenta teksta kako ga ja vidim.